Učenici

Slovarice, da ili ne 2. deo

OSVRT NA PRINCIP NA KOME POČIVAJU SLOVARICE

 

Moj sagovornik je Ljiljana Ranđić, psiholog, neuropsihološki dijagnostičar razvojnog doba koja je sa zadovoljstvom prihvatila razgovor na temu slovarica i učenja slova preko kao i principa na kojima počivaju ova didaktička sredstva za početno opismenjavanje dece.

Da li biste to vase zapažanje mogli da potkrepite i nekim empirijskim pokazateljima?

Da, iako su se dokazi “slučajno” nametnuli tokom traganja za nekim drugim podacima, vezanim za process konstrukcije testa fonološke svenosti. Doduše, pitanje je da li slučajnosti postoje.

Elem, pred kraj jednog članka (M. Pavić I J. Sindik, 2010) na tu temu navodi se usputno zapažanje koje upravo upućuje na mehanizam stvaranja zbrke posredstvom tradicionalnih slovarica. Naime, navodi se primer deteta koje je slovo NJ pročitalo kao LJ, a geneza greške počiva upravo na vezi između slova i slikovnog pojma: uz slovo NJ bila je “vezana” slika njihaljke, kako se često naziva ljuljaška u hrvatskom izgovoru. Međutim, dete je sliku dekodiralo kao ljuljašku, izolovalo početno slovo i pročitalo ga kao LJ! Eto dokaza kako ovaj princip vezivanja dovodi do zbrke i greške u dekodiranju.

Ovim povodom je baš zgodno citirati Bakovljeva koji kaže: ,,Nastava može biti očigledna i bez ikakvih očiglednih sredstava, a ne mora biti očigledna ni s mnoštvom takvih sredstava.”

Ja bih se drznula da tvrdim kako su deca zapravo učila slova uprkos, a ne zahvaljujući ovakvim slovaricama.

I sama sam, kao učitelj sa dugogodišnjim iskustvom bila sklona da ozbiljno dovedem u pitanje ovaj princip koji zaista nikada nije ozbiljno revidiran. Šta mislite, kako je do toga došlo i kako je došlo do nastanka ovog principa.

I sama sam postavila sebi ovaka pitanja ali nisam uspela da doprem do građe koja bi ukazala na genezu ovog principa.

Ono što mi se nametnulo kao logičan i moguć odgovor jeste pretpostavka da smo princip početne obuke posredstvom didaktičkih elemenata sa navedenim ,,principom očiglednosti”, zapravo preslikali kao rešenje od naroda anglosaksonskog porekla i, uopšte, dubljih ortografija od naše.

Kada nemate princip apsolutnog reciprociteta glas-slovo i doslednosti konvertovanja, vi ste na neki način u nevolji. Rešenje se nameće u vezivanju cele reči za slikovno predstavljen pojam. Tako reč, a ne slovo, postaje najmanja jezička jedinica.Ovo bismo donekle mogli da opravdamo jer u ovom slučaju nemamo zbrku i netačne informacije. Jer – slika evidentno jeste adekvatan represent reči. Ali onda se desilo da se neko dosetio da bojom istakne početno slovo u datoj reči i unese dodatni asocijativni element. Najzad, neko treći – verujući da ide ka pojednostavljenju i namećući svoje “inventivno” rešenje (a očigledno nemajući dovoljno znanja o neurokognitivnom razvoju) – odbacio je “suvišna slova”, ostavljajući samo početno uz sliku i tako proizveo novi princip i zbrku o kojoj govorismo.

U SLEDEĆEM NASTAVKU O TOME ZAŠTO JE NAŠE PISMO NAJTEŽE ZA UČENJE I IMA LI TO VEZE SA REZULTATIMA NA PISA TESTIRANJU

Učenici

ISHODI UČENJA ZA I RAZRED OŠ

                                                                                                Slika/https://opedge.com/Articles/ViewArticle/2011-03_02

SRPSKI JEZIK

 

Cilj nastave srpskog jezika jeste da učenici ovladaju osnovnim zakonitostima srpskog književnog jezika radi pravilnog usmenog i pisanog izražavanja, negujući svest o značaju uloge jezika u očuvanju nacionalnog identiteta; da se osposobe za tumačenje odabranih književnih i drugih umetničkih dela iz srpske i svetske baštine, radi negovanja tradicije i kulture srpskog naroda i razvijanja interkulturalnosti.

– razlikuje izgovoreni glas i napisano slovo; izgovorene i napisane reči i rečenice;
– vlada osnovnom tehnikom čitanja i pisanja ćiriličkog teksta;
– razume ono što pročita;
– aktivno sluša i razume sadržaj književnoumetničkog teksta koji mu se čita;
– prepozna pesmu, priču i dramski tekst;
– odredi glavni događaj, vreme (redosled događaja) i mesto dešavanja u vezi sa pročitanim tekstom;
– uoči likove i pravi razliku između njihovih pozitivnih i negativnih osobina;
– izrazi svoje mišljenje o ponašanju likova u književnom delu;
– prepozna zagonetku i razume njeno značenje;
– prepozna basnu i razume njeno značenje;
– razlikuje slovo, reč i rečenicu;
– pravilno izgovori i napiše kratku i potpunu rečenicu jednostavne strukture sa odgovarajućom intonacijom, odnosno interpunkcijskim znakom na kraju;
– pravilno upotrebi veliko slovo;
– učtivo učestvuje u vođenom i slobodnom razgovoru;
– oblikuje usmenu poruku služeći se odgovarajućim rečima;
– usmeno prepričava; usmeno priča prema slici/slikama i o doživljajima;
– usmeno opisuje stvari iz neposrednog okruženja;
– bira i koristi odgovarajuće reči u govoru; na pravilan način koristi nove reči u svakodnevnom govoru;
– napamet govori kraće književne tekstove;
– učestvuje u scenskom izvođenju teksta;
– pažljivo i kulturno sluša sagovornike;
– sluša, razume i parafrazira poruku;
– sluša interpretativno čitanje i kazivanje književnih tekstova radi razumevanja i doživljavanja;
– primenjuje osnovna pravopisna pravila;
– piše čitko i uredno;
– pismeno odgovara na postavljena pitanja;
– spaja više rečenica u kraću celinu;
– piše rečenice po diktatu primenjujući osnovna pravopisna pravila;
– glasno čita, pravilno i sa razumevanjem;
– tiho čita (u sebi) sa razumevanjem pročitanog;
– pronađe informacije eksplicitno iznete u tekstu.

 

MATEMATIKA

 

Cilj učenja predmeta matematika je da učenik, ovladavajući matematičkim konceptima, znanjima i veštinama, razvije osnove apstraktnog i kritičkog mišljenja, pozitivne stavove prema matematici, sposobnost komunikacije matematičkim jezikom i pismom i primeni stečena znanja i veštine u daljem školovanju i rešavanju problema iz svakodnevnog života, kao i da formira osnov za dalji razvoj matematičkih pojmova.

 

– odredi međusobni položaj predmeta i bića i njihov položaj u odnosu na tlo;
– uporedi predmete i bića po veličini;
– uoči i imenuje geometrijske oblike predmeta iz neposredne okoline;
– imenuje geometrijska tela i figure;
– grupiše predmete i bića sa zajedničkim svojstvom;
– složi/razloži figuru koja se sastoji od poznatih oblika;
– razlikuje: krivu, pravu, izlomljenu, zatvorenu i otvorenu liniju;
– crta pravu liniju i duž pomoću lenjira;
– broji unapred i unazad i sa preskokom;
– pročita, zapiše, uporedi i uredi brojeve prve stotine i prikaže ih na brojevnoj pravoj;
– koristi redne brojeve;
– razlikuje parne i neparne brojeve, odredi najveći i najmanji broj, prethodnika i sledbenika;
– koristi pojmove: sabirak, zbir, umanjenik, umanjilac, razlika;
– sabira i oduzima dva jednocifrena broja ne zapisujući postupak;
– sabira i oduzima do 100 bez prelaza preko desetice;
– rastavi broj na sabirke i primeni zamenu mesta i združivanje sabiraka radi lakšeg računanja;
– reši tekstualni zadatak sa jednom operacijom;
– razlikuje novčane apoene do 100 dinara i uporedi njihovu vrednost;
– uoči pravilo i odredi sledeći član započetog niza;
– pročita i koristi podatke sa jednostavnijeg stubičnog i slikovnog dijagrama ili tabele;
– izmeri dužinu zadatom, nestandardnom jedinicom mere;
– preslika tačke i figure u kvadratnoj mreži na osnovu zadatog uputstva.

 

 

SVET OKO NAS

 

Cilj učenja predmeta svet oko nas jeste upoznavanje sebe, svog prirodnog i društvenog okruženja i razvijanje sposobnosti za odgovoran život u njemu.

 

– prepozna i iskaže radost, strah, tugu i bes uvažavajući sebe i druge;
– pravovremeno i primereno situaciji iskaže svoje osnovne životne potrebe za hranom, vodom i odlaskom u toalet;
– se ponaša tako da uvažava različitosti svojih vršnjaka i drugih ljudi;
– pridržava se dogovorenih pravila ponašanja u školi i prihvata posledice ako ih prekrši;
– sarađuje sa vršnjacima u zajedničkim aktivnostima;
– održava ličnu higijenu i adekvatno se odeva u cilju očuvanja zdravlja;
– čuva svoju, školsku i imovinu drugih;
– prati instrukcije odraslih u opasnim situacijama: poplava, zemljotres, požar;
– svojim rečima opiše primer neke opasne situacije iz svog neposrednog okruženja;
– primenjuje pravila bezbednog ponašanja na putu od kuće do škole prilikom kretanja ulicom sa i bez trotoara i prelaska ulice;
– snađe se u prostoru pomoću prostornih odrednica: napred-nazad, levo-desno, gore-dole i karakterističnih objekata;
– odredi vreme svojih aktivnosti pomoću vremenskih odrednica: delovi dana, obdanica i noć, dani u nedelji, pre, sada, posle, juče, danas, sutra, prekjuče, prekosutra;
– posmatranjem i opipavanjem predmeta odredi svojstva materijala: tvrdo-meko, providno-neprovidno, hrapavo- glatko;
– učestvuje u izvođenju jednostavnih ogleda kojima ispituje prirodne fenomene;
– razlikuje prirodu od proizvoda ljudskog rada na primerima iz neposrednog okruženja;
– prepoznaje oblike pojavljivanja vode u neposrednom okruženju: potoci, reke, bare, jezera;
– prepoznaje izgled zemljišta u neposrednom okruženju: ravnica, brdo, planina;
– identifikuje biljke i životinje iz neposrednog okruženja na osnovu njihovog spoljašnjeg izgleda;
– uočava raznovrsnost biljaka i životinja na osnovu spoljašnjeg izgleda;
– prepoznaje glavu, trup, ruke i noge kao delove tela i njihovu ulogu u njegovom svakodnevnom životu;
– prepoznaje ulogu čula vida, sluha, mirisa, ukusa i dodira u njegovom svakodnevnom funkcionisanju i saznavanju okruženja;
– štedi vodu i odlaže otpad na predviđena mesta;
– se ponaša tako da ne ugrožava biljke i životinje u neposrednom okruženju;
– povezuje rezultate učenja i rada sa uloženim trudom.

 

 

LIKOVNA KULTURA

 

Cilj učenja predmeta likovna kultura je da se učenik, razvijajući stvaralačko mišljenje i estetičke kriterijume kroz praktični rad, osposobljava za komunikaciju i da izgrađuje pozitivan odnos prema kulturi i umetničkom nasleđu svog i drugih naroda.

– opiše, svojim rečima, vizuelne karakteristike po kojima prepoznaje oblike i prostor;
– poredi svoje utiske i utiske drugih o umetničkim delima, izgledu objekata/predmeta i oblicima iz prirode i okruženja;
– odredi, samostalno i u saradnji sa drugima, položaj oblika u prostoru i u ravni;
– crta na različitim podlogama i formatima papira;
– koristi materijal i pribor u skladu sa instrukcijama;
– oblikuje jednostavne figure od mekog materijala;
– odabere, samostalno, način spajanja najmanje dva materijala;
– prevede jednostavne pojmove i informacije u likovni rad;
– izrazi, materijalom i tehnikom po izboru, svoje zamisli, doživljaje, utiske, sećanja i opažanja;
– preoblikuje, sam ili u saradnji sa drugima, upotrebne predmete menjajući im namenu;
– izrazi poznate pojmove mimikom i pokretom tela, bez zvuka;
– poveže odabranu ustanovu kulture sa njenom namenom;
– poštuje dogovore i pravila ponašanja i oblačenja prilikom posete ustanovama kulture.

 

MUZIČKA KULTURA

 

Cilj učenja predmeta muzička kultura je da kod učenika razvije interesovanje i ljubav prema muzici kroz individualno i kolektivno muzičko iskustvo kojim se podstiče razvijanje kreativnosti, estetskog senzibiliteta i duha zajedništva, kao i odgovornog odnosa prema očuvanju muzičkog nasleđa i kulture svoga i drugih naroda.

 

– objasni svojim rečima utiske o slušanom delu, osobine tona, doživljaj preglasne muzike i njenog uticaja na telo i zašto je tišina važna;
– razlikuje odabrane zvukove i tonove, pevanje/sviranje; hor/jedan pevač/grupa pevača; orkestar/jedan svirač/grupa svirača, boju različitih pevačkih glasova i instrumenata i muzičke izražajne elemente;
– prepozna muzički početak i kraj i ponavljanje teme ili karakterističnog motiva u slušanom delu;
– povezuje muzičko delo u odnosu na njemu bliske situacije, vrstu glasa i boju instrumenta sa karakterom dela;
– poštuje dogovorena pravila ponašanja pri slušanju muzike;
– koristi samostalno ili uz pomoć odraslih, dostupne nosioce zvuka;
– izgovara u ritmu uz pokret brojalice;
– peva po sluhu pesme različitog sadržaja i raspoloženja;
– peva po sluhu uz pokret narodne pesme, muzičke igre;
– primenjuje pravilan način pevanja i dogovorena pravila ponašanja u grupnom pevanju i sviranju;
– svira po sluhu zvučne onomatopeje i ilustracije, ritmičku pratnju uz brojalice i pesme, jednostavne aranžmane, sviračke deonice u muzičkim igrama;
– povezuje početne tonove pesama-modela i jednostavnih namenskih pesama sa bojama, ritam sa grafičkim prikazom;
– objašnjava svojim rečima doživljaj svog i tuđeg izvođenja;
– učestvuje u školskim priredbama i manifestacijama;
– napravi dečje ritmičke instrumente;
– stvara zvučne efekte, pokrete uz muziku, manju ritmičku celinu pomoću različitih izvora zvuka, ritmičku pratnju za brojalice, pesme i muzičke igre pomoću različitih izvora zvuka, muzičko pitanje i odgovor na ritmičkim udaraljkama, jednostavnu melodiju na kraći zadati tekst;
– izabere prema literarnom sadržaju odgovarajući muzički sadržaj.

 

FIZIČKO I ZDRAVSTVENO VASPITANJE

 

Cilj učenja predmeta fizičko i zdravstveno vaspitanje je da učenik unapređuje fizičke sposobnosti, motoričke veštine i znanja iz oblasti fizičke i zdravstvene kulture, radi očuvanja zdravlja i primene pravilnog i redovnog fizičkog vežbanja u savremenim uslovima života i rada.

 

– primeni jednostavne, dvostavne opštepripremne vežbe (vežbe oblikovanja);
– pravilno izvede vežbe, raznovrsna prirodna i izvedena kretanja;
– kombinuje i koristi usvojene motoričke veštine u igri i u svakodnevnom životu;
– održava ravnotežu u različitim kretanjima;
– razlikuje pravilno od nepravilnog držanja tela i pravilno drži telo;
– primenjuje pravilnu tehniku disanja prilikom vežbanja;
– izvede kretanja, vežbe i
kratke sastave uz muzičku pratnju;
– igra dečji i narodni ples;
– koristi osnovnu terminologiju vežbanja;
– poštuje pravila ponašanja na prostorima za vežbanje;
– poštuje mere bezbednosti tokom vežbanja;
– odgovorno se odnosi prema objektima, spravama i rekvizitima u prostorima za vežbanje;
– poštuje pravila igre;
– navija fer i bodri učesnike u igri;
– prihvati sopstvenu pobedu i poraz;
– uredno odlaže svoje stvari pre i nakon vežbanja;
– navede delove svoga tela i prepozna njihovu ulogu;
– uoči promenu u rastu kod sebe i drugih;
– uoči razliku između zdravog i bolesnog stanja;
– primenjuje zdravstveno-higijenske mere pre, u toku i nakon vežbanja;
– održava ličnu higijenu;
– učestvuje u održavanju prostora u kome živi i boravi;
– shvati značaj korišćenja voća u ishrani;
– pravilno se ponaša za stolom.

 

GRAĐANSKO VASPITANJE

 

Cilj učenja programa građansko vaspitanje je podsticanje razvoja ličnosti koja je odgovorna prema svojim pravima i pravima drugih, otvorena za dogovor i saradnju i spremna da aktivno učestvuje u životu školske zajednice, uvažavajući principe, procedure i vrednosti demokratskog društva.

 

– navede u čemu je uspešan i u čemu želi da napreduje;
– uočava međusobne razlike i sličnosti sa drugim učenicima u odeljenju;
– ponaša se na način koji ne ugrožava potrebe, prava i osećanja drugih;
– prepozna kod sebe i drugih osnovna osećanja;
– prepoznaje primere poštovanja i kršenja prava deteta u svom okruženju, pričama, filmovima;
– preispituje svoje postupke i prihvata da ne mora uvek da bude u pravu;
– traži pomoć u situacijama kršenja svojih i tuđih prava;
– razlikuje dobru i lošu komunikaciju u sopstvenom iskustvu, bližem okruženju, književnim delima, filmovima;
– komunicira slušajući sagovornika i traži objašnjenje onoga što ne razume;
– slobodno iznosi mišljenje, obrazlaže ideje, daje predloge i prihvata da drugi mogu imati drugačije mišljenje;
– sarađuje i preuzima različite uloge u grupi/timu;
– dogovara se i odlučuje u donošenju odeljenskih pravila i da se ponaša u skladu sa njima;
– svojim rečima obrazloži neophodnost pravila koja regulišu život u zajednici;
– prepozna dobre strane svog odeljenja i ono što bi trebalo promeniti/poboljšati;
– zajedno sa vršnjacima i nastavnikom učestvuje u rešavanju problema u odeljenju;
– učestvuje u izradi plana jednostavne akcije;
– sa drugim učenicima izvodi i dokumentuje jednostavnu akciju;
– doprinosi promociji akcije;
– na jednostavan način vrednuje izvedenu akciju

 

 

Srpski jezik IV

Slovarice, da ili ne?

Ljiljana Ranđić, psiholog, neuropsihološki dijagnostičar razvojnog govori na temu učenja slova preko slovarica, kao i principa na kojima počivaju ova didaktička sredstva za početno opismenjavanje dece.

 

Kao učiteljgodinama sam opismenjivala decu i razmišljala o tome koliko je teško usvojiti sva slova ćirilice i latinice, metodom koja od dece zahteva veoma složen misaoni proces koji očigledno ide od složenog ka jednostavnom, a ne obrnuto što je osnov svakog pravilnog i brzog učenja. I, naravno, moje kompetencije ne sežu dotle da o tome mogu da diskutujem, pa to pitanje ponavljam sebi svake četvrte godine kada uzmem prvake. Na jesen mi opet dolazi nova generacija prvaka i ono, gle čuda, neko ko je kompetentan i stručan potvrđuje moje pitanje. Zbog toga sam razgovarala sa Ljiljanom Ranđić, psihologom, neuropsihološkim dijagnostičarom razvojnog doba koja radi u centru koji se bavi detekcijom, dijagnostikom i tretmanom dece sa govorno-jezičkim i razvojnim poteškoćama. Sa zadovoljstvom je prihvatila razgovor na temu slovarica i učenja slova preko slovarica kao i principa na kojima počivaju ova didaktička sredstva za početno opismenjavanje dece.

Kao učitelja, veoma me je zaintrigirao tekst o usvajanju slova i načinu na koji to radimo. Kao psiholog i neuropsihološki dijagnostičar razvojnog doba, imate potpuno drugačiji pogled.

– Učenje prvih slova nije nužno vezano za slovaricu kao pomoćno sredstvo, ali ona je postala simbol prvih dečijih koraka ka svetu slova i didaktičko sredstvo bez premca. Slovarica, konstruisana tako da podržava ortografski sistem pisma koje se usvaja, uz standardizovani metodski pristup trebalo bi da s lakoćom uvede decu u svet slova i početnog čitanja. Međutim, princip na kome počivaju tradicionane slovarice – bez obzira na grafički izraz i osavremenjenu formu – zapravo nije kompatibilan našoj ortografiji koja je najjednostavnija na svetu. Paradoksalno, uprkos tome – on nikada nije doveden u pitanje, a kamoli ozbiljnije revidiran od strane struka u čijem je to domenu.

Možete li to malo da nam pojasnite?

– Princip je, na prvi mah, veoma jednostavan. Slovo, koje se uči asocijativno, (princip blizine) povezano je sa poznatim pojmom koji je perceptivno predstavljen u vidu crteža, a ono zapravo odgovara početnom slovu reči koja je crtežom predstavljena. Tako dobijamo ono čuveno A-avion, I-igla itd.

Ovaj princip je široko primenjen u gotovo svim jezicima koji koriste fonetsko pismo. Međutim, on ne samo da je neusklađen sa neuropsihološkim saznanjima o početnom čitanju, već i ne odgovara stvarnosti, donosno deci pruža lažnu informaciju, stvara veštačke veze između slova i slikovnog pojma koje su nefunkcionalne i zapravo ne pomažu u učenju slova, a čitanja naročito.

Naša sagovornica objašnjava to na jednom primeru.

– Recimo da dete treba da nauči slovo A. Šta to zapravo znači? To znači da glas A treba da kodira, da mu pridoda grafem-slovo kao stabilni perceptivni stimulus- znak. Dakle, glas treba da predhodi kodu-slovu koje se izlaže kao perceptivni stimulans I tu nastaje veza, glas i slovo se grle i vezuju. Slika je tu  suvišna, nepotrebna. Zapravo se može reći da ona predstavlja ekvivokaciju, faktor zbrke u prenosu informacije. Ako bismo to pokušali da sagledamo iz neuropsiholoskog ugla, onda shvatamo da se pred detetom zapravo nalaze dva različita perceptivna stimulusa – jedan poznat – slika npr. Aviona i jedan nepoznat – grafem slova A.

Ona dodaje da je ideja primenjenog principa očiglednosti bila je da poznato pomogne usvajanje nepoznatog. Od asocijacitivnog principa blizine očekivalo se da odradi svoje.

– Međutim, na nivou kognitivne obrade – šta se zapravo od deteta traži da  perceptivni reprezent – na primer sliku aviona – premesti na nivo mentalne slike, te na tom nivou njome operiše tako što će da je prevede u akusičku formu. Nju zatim ponovo u perceptivnu, sada kao niz slova određenog redosleda, i to sve obavi na nivou mentalne slike. Tek potom, iz niza slova koje sagledava na mentalnom planu, dete treba da izdvoji početno slovo, a cilj je zapravo da se dete upozna sa tim slovom.

Ljiljana Ranđić ističe da tradicionalne slovarice daju pogrešnu informaciju, izjednačavanjem slike i slova, traže od deteta da višim kognitivnim procesima pojme elemente koji iziskuju mnogo nižu kognitivnu obradu, ali i unose faktor zbrke.

U sledećem tekstu govorićemo o tome šta kažu istraživanja na ovu temu.

 

Некатегоризовано

Dobro došli

 

 

cropped-cropped-najbolji-edukator-srbije-copy12

7

 

Ovo je novi blog ,,Oblak znanja za učitelje 2″.

Povezan je sa prethodnim blogom ,,Oblak znanja za učitelje“ koji ste posećivali a mnogi od vas i pratili. Da bi ste i dalje primali obaveštenja o onome što objavljujem možete pratiti i ovaj blog. Praćenje prethodnog bloga važi i za ovaj.

Verujem da ću opravdati vaše poverenje radeći i dalje na kvalitetu ovog bloga.

O meni znate dosta toga.

 

 

ZANIMLJIVOSTI

Prva nacionalna Scientix konferencija

CPN

Početkom oktobra meseca 2017. godine u Centru za promociju nauke Beograd održana je prva nacionalna Scientix konferencija u Srbiji. Po obimu ne toliko grandiozna, ali po sadržaju veoma unosna.

 

 

Teme koje su prisutni mogli da proprate na ovoj konferenciji su bile:

  1. Zašto je programiranje važno
  2. Kako komunicirati o nauci da vas svi razumeju?
  3. Hembizika
  4. GO Lab
  5. STEM profesije
  6. Primena Scientix portala u nastavi
  7. Nauka na granici sa fantastikom – STEAM motivacija savremenih generacija

Na konferenciji su prezentovana i dva projekta iz EU fonda Horizon 2020 – Creations i Hypatia tako što su kolege sa učesnicima realizovale po jednu radionicu iz ova dva projekta.

IZVOR CPN

Tekstovi

Kreativnost kod dece

Od čega zavisi kreativnost i imamo li je svi podjednako?

Koliko je važna kreativnost znalo se još u doba stare Grčke i Rima. Na njoj se oduvek insistiralo i ona je pokretač sveg stvaranja. Biti kreativan ne znači stvarati impresivne kreacije i dela koja će zadiviti svet. Ona se ogleda u svakodnevnim stvarima i stvaranjima – počev od detetove igre koja može biti vrhunac njegove kreativnosti do ukrašavanja torte. Ona se proteže u nedogled.

Ali od čega kreativnost zavisi i imamo li je svi podjednako?

O tome pročitajte OVDE.

Tekstovi

Protezanje kreativnosti I deo

„Kreativnost zahteva hrabrost da se ne držiš sigurnosti.”

                                                                           Erih From

Da li su naši učitelji i nastavnici kreativni? O, da! Itekako jesu. U učionici, u kući dok se pripremamo za čas, na izletima, ekskurzijama, radionicama, posetama, tribinama, nastavničkim i stručnim većima, na seminarima, za vreme vikenda, odmora…

Da li su srpski učitelji i nastavnici hrabri? O, da! Itekako jesu. Većina bar, ja tako mislim. Neki manje, neki više. Strukovna populacija koja ima najveći broj blogova, i to kakvih blogova, jesu prosvetni radnici. Pišu, stvaraju, kreiraju. Naša kreativnost dominira. Ona je naše dobro, nužno zlo. Njome postižemo ono čega nema u udžbenicima, priručnicima. Njome postižemo  da naši učenici misle da smo svemogući. Njome stvaramo, osvajamo nagrade na raznoraznim konkursima, kreiramo kreativne baze. Ona je sastavni deo našeg svakodnevnog života. U učionici, u kući dok se pripremamo za čas, na izletima, ekskurzijama, radionicama, posetama, tribinama, nastavničkim i stručnim većima, na seminarima, za vreme vikenda, odmora, tokom rešavanjа problema i sukoba, u komunikaciji sa roditeljima i ostalima koji imaju upliv u obrazovanje. Od nas se uvek očekuje nešto novo, kreativno, sadržajno, inovativno, edukativno, vaspitno, sve zavijeno u kreativnost. Pa, bravo za nas prosvetne radnike!

Nastavak teksta možete pročitati OVDE

Tekstovi

Srpska prosveta je ogledalo društva

 

 

Moj gost je moj uvaženi kolega iz Zrenjanina,  veliki borac, a samim tim i čovek, učitelj, Dušan Kokot.

Hvala na lepim rečima. Ipak mislim da je borac  svako ko je ostao ovde. Svako ko uspeva ovde da preživi zaslužuje tu titulu. Nisam ja ni veći ni manji, ja samo, možda češće od većine, kažem šta mislim. To nam je svima potrebno da bi od boraca postali građani.

Moj gost je dobitnik  Zlatne plakete Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Vojvodine. Iskreno Vam čestitam na ovom priznanju.

U pitanju je plaketa koju sam, kao predstavnik Nezavisnog sindikata prosvetnih radnka Vojvodine (NSPRV), dobio od Vojnog sindikata Srbije. Ona je posledica naše aktivnosti koja za cilj ima da udruži sve progresivne sindikalne pokrete, da kolektivno rešavamo pojedinačna prava. To, po meni, i jeste smisao sindikata.  Od prvog dana kada je Vojni sindikat Srbije, zajedno sa Policijskim sindikatom Srbije krenuo u borbu za radnička i građanska prava, NSPRV je u toj koloni. Aktivno smo učestvovali u svim protestima. Sa ljudima koji vode ove organizacije saglasni smo oko ciljeva. Svima nama je jasno da bez zajedničkog cilja i zajedničkog delovanja možemo samo samostalno propadati. A vreme i jeste takvo. Teško je u vremenu, koje se u Srbiji zove tranzicija, očekivati da se problemi sami reše. To nije stav, to su činjenice. Pitanje je samo šta sa tim činjenicama pojedinac ili organizacija rade? Mi mislimo da probleme treba rešavati, ići im u susret, a ne čekati da ti se strovale na glavu. Nažalost, ostatak sindikata iz oblasti obrazovanja to ne vidi tako. Još uvek. Mada se i tamo javljaju identične ideje i stavovi. Potrebno je da postanu dominantni. Iskreno, često sam o tome javno i govorio, nama ne treba revolucija već evolucija. Moramo početi drugačije da se organizujemo jer je jasno da ovako nećemo daleko stići. Što pre to shvatimo pre ćemo biti u poziciji da nešto i menjamo.  Da ne bude zabune, NSPRV je aktivno podržao i druge sindikate i građanske organizacije. Bili smo skoro podrška i učestvovali u protestima poštanskih radnika, podržali Inicijativu Ne davimo Bg… Tu smo gde je nepravda, to je solidarnost, to je smisao sindikata.

Koliko godina radnog staža imate?

Još malo pa 15. Ali još sam mlad.

Kako doživljavate srpsku prosvetu?

Kao ogledalo društva. Lutamo između želja i mogućnosti, bez jasnog cilja i strategije kako do cilja doći. Verujem da svaki građanin, kada to uporedi sa sopstvenim životom, radom u svojoj oblasti, može potvrditi tj. dati istovetan odgovor. Tavorimo, tonemo….svakog dana je sve teže.

Verujete li u obrazovanje za 21. vek?

Zavisi šta pod tim podrazumevate?  Pitam, jer se ovde stvari često naopako postavljaju, a najbolje ideje služe kao strašila koja treba da menjaju dogme na kojima živimo. A većina u Srbiji baš i ne bi da se menja. Jednom prilikom sam čitao neko istraživanje koje kaže da preko 90% građana smatra da se okolnosti u kojima živimo moraju menjati, a opet gotovo istovetan broj smatra da oni sami ne treba da se menjaju jer u ničemu ne greše. Mi smo raspolućeno društvo. Evo primer Evropske Unije. Ne želim da se prema njoj određujem jer je to pogrešna percepcija ali… ovde većina, onih koji joj se raduju, smatra da je EU neka banka koja servisira naše gluposti. Samo treba da uđemo i neko će to da plaća. Iz toga proizilazi da smo mi perfektni, bezgrešni…Većina građana Srbije EU zamišlja kao bankomat. Po meni, ta EU je skup nekih vrednosti, zakona koji se primenjuju mnogo više nego na našim prostorima. Jasna pravila daju sigurnost a za sigurnost se uvek i borim. Socijalnu, građansku…sve je to povezano. Tako je i sa odgovorom na ovo pitanje. Kako ne verovati u nešto što te okružuje? Može to meni da se sviđa više ili manje ali neće požar prestati da gori ako se sakrijemo ispod stola. Pitanje je samo gde je naš cilj, šta mi od obrazovanja želimo, kakvo drušvo nam treba? Ako to znamo onda treba koristiti sve benefite vremena u kome živimo da bi do cilja došli. Ako je pak pitanje usmereno na loše pojave (koje nosi svako vreme) pa se onda dobar deo ljudi o situaciji određuje po pojedinačnoj percepciji onoga što se dešava, ja u tome ne učestvujem.

Da li smatrate da materijalni status kolega utiče na kvalitet nastave i koliko?

Vaspitač, učitelj, nastavnik.. nije neko drugo biće. Svi smo valjda ljudi. Sa svim onim životnim teskobama koje okružuju i druge građane. Znate, ako na posao odlazite a znate da će možda da vas kući dočeka mrak jer niste platili struju, hladan stan ako nemate uslova da ga kvalitetno ugrejete ili razmišljate da li će vašem detetu noge biti mokre jer nosi nasleđene cipele koje su pregurale nekoliko zima, onda posao mora da trpi. Trpeo bi i da popravljamo automobile, pa kako onda da ne smeta ako od dece pravimo ljude? A to je naš posao.  Naravno, materijalni položaj ne može biti izgovor koji treba da pokrije svaku lošu osobinu pojedinca. Opet kažem, ljudi smo. Ima i  među nama onih koji tu ne bi trebali biti, to nije nikakva tajna. Živimo u vremenu kada je sve na prodaju,vremenu gde se i  diploma i poslovi kupuju, a kada je nešto na tezgi, zapadne često i pogrešnoj osobi. Dakle ne možemo generalizovati. Utiče svakako ali ne u svakoj situaciji.

Bodovi, zvanja, portfolio, seminari…Kakvo je Vaše mišljenje o ovim stvarima koje se tiču svih nas?

Opet sličan odgovor. Samo idiot može da smatra da ne treba da se usavršava u svom poslu. Zamislite lekara koji je završio medicinu pre 50 godina. Zamislite da vas leči na način koji je učio na fakultetu. Verovatno bi koristio pijavice umesto skenera. Ko bi kod takvog lekara želeo da se leči? Slično je i kod nas. Ako ne idemo u korak sa vremenom može nam se desiti da pogrešne stvari prenesimo narednim generacijama. U vrememu tehnološkog napretka, u vremenu napretka u nauci… svakako da se moramo usavršavati. Sada ide ono “ALI…”  Sistem koji je osmišljen je obično tezgarenje a ne usavršavanje. Seminari koji kasne i koji služe samo za skupljanje bodova, kolektivna usavršavanja i “šeširi sreće” koje smo 100 puta stavljali na glavu da zadovoljimo formu, a uz kafu na pauzi, smatrali da smo idioti što na to pristajemo, jasno ukazuju da tu nešto ne valja. Naravno, svako biće ima otklon ka inovaciji ako ona remeti njegov životni ritam ali ako je to nešto što je ceo svet prihvatio, a kod nas ne ide baš kako treba, onda je problem širi. Iskreno, od svih tih seminara najviše naučite kada odete kod kolege na čas.

 Zvanja su potrebana ali se do sada nisu plaćala, a kako svi radimo za platu i od nje živimo, teško je očekivati neki ozbiljan iskorak i na tom polju. Naprosto, za sve postoje potrebni uslovi. Ne možete od svakoga očekivati da trči 100m za 10 sekundi ali ne bi to mogao ni Jusein Bolt da nije vredno radio, da se nije usavršavao. Opet je sve pitanje cilja, a mi ga kao društvo nemamo, pa se i pojedinac tu teško može snaći. Zato se mešetari snalaze jako dobro. Ovo je njihovo vreme.

Koliko dugo se bavite sindikalnim pitanjima?

Kao prosvetni radnik od momenta kada sam počeo da radim. Od prvog dana sam član sindikata ali nisam previše učestvovao u radu. Aktivno možda nekih tri godine.  Na sindikalnoj funkciji sam tek nešto više od godinu dana.

Da li smatrate da su kolege, prosvetni radnici dobro organizovani i posvećeni borbi u dobijanju svojih prava?

Ne. Kako je i drušvo podeljeno, tako smo i mi. Moramo pronaći zajednički imenitelj. Ako to uradimo onda šansa da se stanje promeni postoji. U suprotnom taljigaćemo dok se ne ugasimo. Neće to biti prvi put u Srbiji, a kamoli u svetu. Kada je u privredi broj sindikalno organizovanih pao ispod 20% nestala je i privreda. Sva javna dobra pala su u ruke mešetarima i lopovima. Mi još nismo toliko ugroženi ali smo na pogrešnom putu. Po meni, na pogrešnom putu nema dobrih stanica. Vreme je da promenimo smer kretanja.

 

U javnosti se nedavno pojavilo da je došlo do raskola, o čemu je reč…kakvi su nam sindikati, a kakvi članovi ?

Ahhhh… raskoli su sastvani deo organizacija i društava koji su nedefinisani. Znate, ako mi imamo problem sa vrhovima organizacija to znači da smo i sami krivi. Kako takvi ljudi isplivaju na vrh? Kakve su nam organizacije ako se to dešava?  Prvo, mislim da sindikalni pokreti kakve na sceni imamo, i koji su posledica nekih prethodnih vremena, ne mogu više kao takvi da odgovre zahtevima doba u kome živimo. Nećemo dobiti ništa ako promenimo nekog penzionera Brajkovića sa nekim drugim pojedincem. Da to valja ne bi Brajković ni bio problem. Bio bi penzioner kao i ostalih 1.750.000 njegovih ispisnika. Potrebno je sve drugačije urediti. Vidite, naši sindikati još uvek ne znaju koja im je uloga, kako do ciljeva…. Prvo, država je lepo sebe obezbedila time što je svaki školski sindikat vezan za školu, poslodavca. Na taj način deo novca od članarine mora ostati na istom mestu jer postoje obaveze vođenja računovodstva, završnih računa… a onda smo ušli u damping. Krenuli su sindikati da se utkruju ko će više ostaviti na računu škole. Tako se kupovalo članstvo, tako su škole postale zamena za sindikalne ciljeve. Te pare se dele na paketiće, čestitke… a ne shvatamo da smo drugačije organizovani, da najbolji ,a ne najgori, isplivaju, to bi plaćala država. Skoro sam na FB video kolektivni ugovor iz Hrvatske. O tome možemo samo da sanjamo, ali ne zato što su oni pametniji već zato što su bolje organizovani. Drugi problem je 12%.  Možda to nekome zvuči isprazno ali to jeste problem. Ti predsednici imaju dodatak jer su deo organizacije a ne zato što su samo  izabrani u školi. Oni ne treba da budu odgovorni državi već sindikatu. Rešenje je jednostavno. Država neka plaća organizacije prema broju članova a neki nivo sindikata, po jasnim kriterijumima, neka plaća pojedinca za taj rad. Ovako, dobar deo dogura do 50% zaposlenih u članstvu i dalje ne radi ništa jer ništa za drugih 50% i ne dobija. Ja mislim da onome ko radi treba platiti i više! Mnogo više. Ali oni koji ne rade, ne učestvuju u odlukama i provođenju istih ne treba da dobiju ni polovinu toga. Jedan deo sindikalnih lidera po školama radi malo ili gotovo ništa a ima naknadu tri puta veću od one koju ima razredni starešina. Nije pošteno. To stvara zavist, tera ljude od sindikata. Državi je sada skuplje da daje 12% ali nas tako davi, kontroliše…To treba odbiti i tražiti drugačije rešenje. Eto, kao i uvek, po cenu da se mnogima ovo neće svideti, ja kažem šta mislim. Možda nisam u pravu ali je potrebno izreći stav. Prvi cilj, koji treba da svi oni koji žele ozbiljno ovim poslom (a to jeste posao) da se bave, u vremenu u kome živimo, mora biti da iz svake korpe izvadimo zdrave jabuke. U suprotnom sve će postati trule. Zadnje je doba.

Uputili ste otvoreno pismo premijerki Ani Brnabić. Da li je bilo odgovora? Šta bi ste joj sada rekli?

Ne. Naravno da ga i ne očekujem. Suviše je dobro poznata matrica, otuđenost vlasti od građana… Po njima, svako ko kritikuje radi to zato što i on želi deo kolača. Nije to ništa novo za Srbiju. Vlast je ovde da vlada, da se moli, a ne da bude servis građana. Zato i ne očekujem odgovor a zatim i ne vidim zašto bi je ponovo nešto pitao. Pitanja koja sam postavio suviše su ozbiljna, precizna i jasna. Ako na to nema odgovra na koje će ga biti? Da je pitam kako je? To nije moj posao.

Prateći Vaš rad mogu da konstatujem da se Vi ne borite samo za prava prosvetnih radnika Vojvodine.

Ja sam građanin Srbije. Stanovnik Vojvodine ali građanin Srbije. Problemi su isti i to što moja matična sindikalna organizacija jeste geografski ograničena ne znači da ne treba da pomognem, ako mogu, bilo kom kolegi iz bilo kog mesta u Srbiji. Ma ne samo u Srbiji, svuda ako ta pomoć znači. Razmišljamo već dugo o tome, možda je vreme da organizacija koja ima ciljeve i jasnu borbu za iste, organizacija koju dobar deo kolega vidi kao nešto drugačije, novo, pozitivno…treba da “preraste”  Vojvodinu. Mislim da je pravo vreme. Opet, ne zato što je neko od nas pametniji od drugih, već da pomognemo onim zdravim jabukama da se sete koji im je cilj, da im ponudimo rešenje…

Tvrdite da nam je naneta velika neprvda kada je reč o procentima za povećanje plata u 2018-oj. Kako bi po Vašem mišljenju trebalo da izgleda rešenje te nepravde?

Stvari su jednostavne. Ili zajednički platni razredi za sve budžetske (direktne i indirektne) korisnike, uključujući i javna predzeća tj. koliko ima da zajedno i pošteno podelimo. Ovde je veći problem nepravda nego nemaština. Ali o tome treba da odluče oni koji nepravdu dele. Dok mi ne uradimo dovoljno, to se neće ni menjati. Pa nama je valjda u interesu?

Drugi način je dodatno definisati postojeću Uredbu o koeficijentima tako da osnovica puta najniži koeficijent UVEK bude minimalna zarada (minimalac). Ovako, kako se sada radi, ta Uredba ne vredi ništa jer imamo korekcije. Zato tetkice i administartivni radnici , iako imaju bitno različite koeficijente nose isti novac kući. Neprihvatljivo je da da država ugovara cenu rada nižu  od minimalca! A naše tekice zarade 15000 dinara, ostatak ih država časti. Zato profesor ima tri puta veću platu, odnosno 45000. Ali kada tetkica dobije i korekciju, taj odnos pada na manje od 1-2. Obesmišljava se sve, kao i obično.

Koji bi bio Vaš prvi korak kada bi ste imali mogućnost nešto da izmenite?

Ja taj korak uveliko radim. To je buđenje svesti pojedinca. Najveća prevara je da od pojedinca ne zavisi ništa. Znate onu čuvenu rečenicu “Šta ja kao pojedinac  mogu da promenim?” E ta rečenica, očigledno usađena u naš mentalni sklop, previše dugo citirana, dovela nas je ovde. Ako jedan Irac izađe na ulicu zbog 12 centi poskupljenja vode, i izađe sa njim još njih 5 miliona, onda možemo i mi. Ista smo bića, samo drugačije vaspitana. Dakle, edukacija, i potraga za zdravim tkivom. To su poslovi. Kada to uradimo, pojaviće se i mnogo pametniji od mene da sugerišu kuda i kako dalje. A ako mene pitaš,ja sam više za horizontalnu postavku organizacije, bez lidera, samo sa jasnim ciljem. Možda je utopija, ali bih ja to voleo.

Pisali ste i ministru Šarčeviću.

Mnogo puta ali prošao kao sa Anom Brnabić. Čovek je sebi zakonom obezbedio tolika prava da je iluzorno i misliti, da on, Bog, odgovara bilo kome od nas smrtnika. Ćutanjem smo mu to dali.

Imate li problema zbog toga što se javno obraćate mnogim predstavnicima vlasti koji direktno odlučuju o statusu i ekonmskom stanju prosvetnih radnika?

Za sada ne. Iskreno. Radim ja puno i na drugim poljima, učestvujem u građanskim organizacijama, vodim centar za zaštitu potrošača u Zrenjaninu…verovatno su shvatili da ako me udare, vratiću samo još jače i odlučnije. Nemam pojma

Hvala na izdvojenom vremenu i Vašoj posvećenosti da se život prosvetnih radnika u Srbiji poboljša kako u privatnom tako i poslovnom životu.