Učenici

Agresivnost dece – dečiji gnev /Nebojša Jovanović/

9ab213c8e11a8467117edb64ead21ff0

Da li je gnev loš?

Gnev je prirodna reakcija svih nas, pa tako i male dece. Postupanje prema dečijem gnevu je možda najteži deo roditeljstva i vaspitačkog posla. Mnogi roditelji i vaspitači na dečiji gnev reaguju na pogrešan i destruktivan način.

Kada dete postane ljuto, ono je prilično ograničeno u načinu ispoljavanja svog gneva. Ima samo dva izbora. Da ispolji gnev ponašanjem ili rečima. Oba načina otežavaju pravilno reagovanje roditeljima i vaspitačima. Oba načina su nepodnošljiva i neprihvatljiva. Šta vaspitač može da uradi?

Kao para iz lonca, i gnev mora nekako da izađe iz deteta. Niko, pa ni malo dete, ne može da potisne gnev i da ga stalno drži u sebi. To bi bila jedna od najštetnijih stvari na koje možemo da prisilimo malo dete. Ako detetu ne dozvolimo da ispolji gnev na neki način, ono mora da ga potiskuje sve dublje i dublje, što može da izazove destruktivne probleme kasnije u životu. Ako je dete kažnjeno zbog ispoljavanja gneva rečima ili ponašanjem, ono nema drugog izbora osim da potiskuje gnev i da ga zatvori u sebe. Kao posledica toga, dete nikada neće biti u stanju da se zrelo nosi sa gnevom. To je zamka kažnjavanja. Kažnjavanje nije način pomoću koga ćemo da naučimo decu kako da se nose sa gnevom.

Pasivno agresivno ponašanje

Suočeni sa dečijim gnevom, roditelji i vaspitači mogu da naprave još jednu grešku, da planu i istresu teret svog gneva na dete. Deca su bespomoćna pred roditeljskim gnevom. Kada roditelj viče na dete, on zatvara sve prirodne načine ispoljavanja gneva, i dete mora da ga potisne, pridodajući mu još i roditeljski gnev. Zbog čega je ovo toliko štetno?

Ako se previše potiskuje, gnev će se ispoljiti u obliku “Pasivno agresivnog ponašanja”. Pasivno agresivno ponašanje je, uglavnom, nesvesno (dete ne zna da se tako ponaša) i usmereno protiv autoriteta. To je nesvesna motivacija deteta da poljulja autoritet (naročito roditelja i vaspitača) radeći suprotne stavari od onih koje se očekuju od njega. Kada pasivno agresivne crte počnu da karakterišu dečije ponašanje, disciplinovanje postaje noćna mora. Pojavljuju se odugovlačenje, traćenje vremena, tvrdoglavost, namerna neefikasnost i zaboravnost, često dete počinje ponovo da piški ili kaki u gaće i sl. Nesvesni cilj takvog ponašanja je da uznemiri roditelje i druge osobe od autoriteta, i tako izazove gnev. Pasivno-agresivni načini ponašanja su indirektni, lukavi i štetni, a njima dete omalovažava sebe. Pošto je ovakvo ponašanje uglavnom nesvesno, dete i ne zna da ga koristi kao odbrambeno ponašanje. Roditelji su sami sebe saterali u ćošak. Što više kažnjavaju ovakva ponašanja, dete će ih sve više upražnjavati. Onda če doći škola, pa će loše ocene biti sredstvo za pasivno agresivno ponašanje i roditelji postaju bespomoćni i očajni. Šta ih tek čeka u pubertetu!? Pasivno agresivno ponašanje je preduslov i za drogiranje, pušenje, neprimereni seks, bežanje iz škole, nedisciplinu u školi… pa čak i za samoubistvo.

Pasivno agresivno ponašanje je veoma česta pojava. Zašto? Zato što mnogi ljudi ne razumeju gnev ili ne znaju šta sa njim. Osećaju da je gnev nekako pogrešan i grešan i a ga disciplinom treba „isterati“ iz deteta kao đavola. To je ozbiljna zabluda, jer je osećanje gneva normalno. Svaki čovek u životu oseti gnev, uključujući i Isusa (koji se razljutio na one koji su zloupotrebili hram). Kada se dete razgnevi, i vi ga udarite ili viknete na njega: „Prekini ili ću da te ošamarim“… šta njemu ostaje da uradi? Samo dve stvari: da nastavi da se ponaša neposlušno i da se „tako“ izražava, ili da vas posluša i prestane da se „tako“ izražava. Ako odabere ovu drugu opciju, gnev neće nestati, on će samo biti potisnut i ostaće nerešen u podsvesti, čekajući da kasnije bude izražen na nekog drugog (gde može) ili putem neprikladnog, pasivno agresivnog ponašanja.

Druga greška koju roditelji i vaspitači često čine u vezi sa potiskivanjem gneva je neumesna upotreba humora. Kad god situacija postane napeta, pogotovo ako se dete razgnevi, neki roditelji ga zadirkuju i pokušavaju da nametnu humor, ne bi li umanjili napetost. Šaljivost je, naravno, divna stvar u svakoj porodici. Ali, kad se stalno koristi da bi se izbeglo pravilno postupanje sa gnevom, dete jednostavno ne može da nauči kako da izađe na kraj sa gnevom. Pasivno agresivno ponašanje može lako da postane ukorenjeni, uobičajeni obrazac ponašanja i može da traje celog života.

Učenje zrelog vladanja gnevom

Prisiljavanje deteta da potisne gnev nije pravi put. Moramo ga naučiti kako da se, na adekvatan način, oslobađa gneva, kako da se nosi sa njim. Da bismo to mogli da naučimo decu, potrebo je da i mi sami umemo da se adekvanto nosimo sa vlastitim gnevom. Osećanje gneva nije samo po sebi ni dobro ni loše. Gnev je normalan, i svako živo biće ga oseća. Problem nije sam gnev, već upravljanje gnevom, i u tome mnogi greše. Potrebno je shvatiti da postoje različiti načini upravljanja gnevom i znati koji je najbolji. Počeli smo od najgoreg načina izlaženja na kraj sa gnevom, a to je pasivno agresivno ponašanje. Roditelji, ako vaše dete ili tinejdžer ispoljava svoj gnev verbalno, čak i ako je neprijatan u tome, to je mnogo bolje od pasivno agresivnog ponašanja. Jedna od najvažnijih lekcija odrastanja i sticanja zrelosti jeste izlaženje na kraj sa gnevom na primeren i zreo način. Deca će nastojati da nezrelo ispoljavaju gnev sve dok in neko ne pokaže drugačije. Ne možemo očekivati od deteta ili tinejdžera da gnev izražavaju automastki na najbolji i najzreliji način. Učenje zrelog savladavanje gneva ide postupno, i prolazi kroz određene korake:

Lestvica upravljanja gnevom:

Potpuno nekontrolisano ponašanje – Kad osoba ima napade besa, uništava imovinu ili je nasilna prema drugoj osobi (čak je i ovakvo ponašanje lakše ispraviti nego pasivno agresivno)

Verbalni izliv besa, ali bez fizičkog nasilja, ograničen na vikanje, vrištanje, psovanje. Gnev nije usmeren samo na osobu na koju smo ljuti, nego na bilo koga ko se nalazi u blizini.

Neprijatno verbalno izražavanje(glasno, dranje…) ali bez vređanja i psovanja… ali i dalje nije usmereno samo na onoga ko je izazivač, već na sve prisutne…

Neprijatno ispoljavanje (vikanjem, vrištanjem…) ali ograničavajući se na temu i osobu koja je izazvala.

Ispoljavanje na prijatan i razuman način, ako je moguće i to prema osobi koja je gnev izazvala.

Lestvica upravljanja gnevom napravljena je da bi se razumeli različiti koraci ili nivoi zrelosti u izražavanju gneva, i da bi se pomoglo vaspitačima da uvide da moraju da uče decu kako da, korak po korak, napreduju od jednog nivoa zrelosti do drugog.

Kako učiti dete da napreduje na lestvici kontrole gneva

Petnaest načina gnevnog ponašanja kombinuju se na različite načine na lestvici gneva. Primetićete da je ispoljavanje gneva prvenstveno negativno. Na lestvici su samo prva dva načina potpuno pozitivna. Prvo ću prikazati moguća ponašanja, pa onda, na lestvici gneva, njihove moguće kombinacije.

1. Ljubazno ponašanje

2. Traženje rešenja

3. Usmeravanje gneva na onoga ko ga je izazvao

4. Ostajanje pri prvoj žalbi (ne širenje na “sve i svašta”)

5. Logično i konstruktivno razmišljanje

6. Neprijatno i bučno ponašanje

7. Psovanje, vređanje

8. Usmeravanje gneva prema onima koji ga nisu izazvali

9. Izražavanje žalbi koje nisu direktno povezane

10. Bacanje predmeta

11. Uništavanje imovine

12. Verbalno zlostavljanje

13. Emoconalno destruktivno ponašanje

14. Fizičko zlostavljanje

15. Pasivno agresivno ponašanje

Pozitivno

1. Ljubazno ponašanje, traženje rešenja, usmeravanje gneva na onoga ko ga je izazvao, ostajanje pri prvoj žalbi, logično razmišljanje.

2. Ljubazno ponašanje, usmeravanje gneva na onoga ko ga je izazvao, ostajanje pri prvoj žalbi, logično razmišljanje.

Pozitivno i negativno

3. Usmeravanje gneva na onoga ko ga je izazvao, ostajanje pri prvoj žalbi, logično razmišljanje. Þ Neljubazno, bučno

4. Ostajanje pri prvoj žalbi, logično razmišljanje. Þ Neljubazno, bučno. Þ Usmeravanje gneva ka onima koji ga nisu izazvali

5. Usmeravanje gneva na onoga ko ga je izazvao, ostajanje pri prvoj žalbi, logično razmišljanje. Þ Neljubazno, bučno. Verbalno zlostavljanje.

6. Logično razmišljanje. Þ Neljubazno, bučno. Usmeravanje gneva ka onima koji ga nisu izazvali. Izražavanje nepovezanih žalbi.

Uglavnom negativno

7. Neljubazno, bučno ponašanje. Þ Usmeravanje gneva ka onima koji ga nisu izazvali. Þ Izražavanje nepovezanih žalbi. Þ Emocionalno destruktivno ponašanje

8. Neljubazno, bučno ponašanje. Þ Usmeravanje gneva ka onima koji ga nisu izazvali. Þ Izražavanje nepovezanih žalbi. Þ Verbalno zlostavljanje, Þ Emocionalno destruktivno ponašanje

9. Neljubazno, bučno ponašanje. Þ Psovanje, Þ Usmeravanje gneva ka onima koji ga nisu izazvali. Þ Izražavanje nepovezanih žalbi. Þ Verbalno zlostavljanje, Þ Emocionalno destruktivno ponašanje

10. USMERAVANJE GNEVA KA OSOBI KOJA GA JE IZAZVALA, Neljubazno, bučno ponašanje. Þ Psovanje, Þ Usmeravanje gneva ka onima koji ga nisu izazvali. Þ bacanje stvari, Þ Emocionalno destruktivno ponašanje

11. Neljubazno, bučno ponašanje. Þ Psovanje, Þ Usmeravanje gneva ka onima koji ga nisu izazvali. Þ bacanje stvari, Þ Emocionalno destruktivno ponašanje

Negativno

12. USMERAVANJE GNEVA KA ONIMA KOJI SU GA IZAZVALI. Neljubazno, bučno ponašanje. Þ Psovanje, Þ Uništavanje imovine Þ Verbalno zlostavljanje, Emocionalno destruktivno ponašanje

13. Neljubazno, bučno ponašanje. Þ Psovanje, Þ Usmeravanje gneva ka onima koji ga nisu izazvali. Þ Uništavanje imovine, Þ Verbalno zlostavljanje, Emocionalno destruktivno ponašanje

14. Neljubazno, bučno ponašanje. Þ Psovanje, Þ Usmeravanje gneva ka onima koji ga nisu izazvali. Þ Uništavanje imovine, Þ Verbalno zlostavljanje, Þ Fizičko zlostavljanje, Þ Emocionalno destruktivno ponašanje

15. Pasivno agresivno ponašanje

Prilikom učenje deteta u postupanju sa gnevom moramo se ponašati prijatno i odlučno. Prijatno znači sa ljubavlju i ljubazno, optimistično, uzdržavajući se od osuđivanja i usađivanja svojih strahova i briga u dete, a naročito sopstvenog gneva. Odlučno znači dosledno istrajavati na daljim očekivanjima vezanim za napredovanje detetove samokontrole na lestvici gneva. Odlučnost ne znači krutost i odsustvo tolerancije. Treba uzeti u obzir godine deteta, sposobnosti i stepen zrelosti.

Odnos ljubavi i discipline

Mnogi roditelji i vaspitači ne razumeju odnos između ljubavi i discipline i značenje discipline. Oni u mislima razdvajaju ljubav i disciplinu, kao da su to dve različite stvari. Disciplina i ljubav su nerazdvojne. Dete se mora osećati voljenim, i to je najvažniji deo disciplinovanja. To nikako nije sve, ali je najvažnije. Primena bihejviorističkih tehnika disciplinovanja, ako nije bazirana na bezuslovnoj ljubavi prema detetu, neće dati dobre rezultate. Disciplinovanje je neuporedivo lakše kada se dete oseća iskreno voljenim. Bazični oblici disciplinovanja koji se zasnivaju na ljubavi su:

Gledanje u oči (disciplinovanje kroz kontakt očima kroz koji pokazujemo ljubav i razumevanje)

Primereno dodirivanje, fizički kontakt (Poruka bliskosti, onda i onoliko koliko detetu prija i kada mu prija)

Usredsređeno aktivno slušanje (Dete mora biti sigurno da vaspitač razume ono što ono želi da kaže. Kada dete zna da vi razumete njegova osećanja i želje, mnogo je voljnije da pozitivno reaguje na disciplinu, naročito kada se ne slažete sa njim)

Kontrolisanje sopstvenih osećanja (Nekontrolisana osećanja u svakome pobuđuju nepoštovanje. Zašto da očekujemo suprotno od našeg supružnika ili deteta?

Moramo znati da se gnev teško kontroliše pod određenim uslovima. Neki od njih su:

Kada je osoba depresivna

Kada je osoba uplašena

Kada je psihički ili fizički iscrpljena

Kada njen duhovni život nije zdrav

Neka deca imaju prirodno više poteškoća u savladavanju gneva od druge dece. – bez obzira na tip roditeljstva koji su imala. Na primer deca sa izvesnim neurološkim problemima, sa ADHD strukturom… Deca sa ADHD su impulsivna u ispoljavanju svih osećanja, pa tako i gneva. Potrebno je dosta strpljenja, strukture i doslednosti u vaspitanju, uz pozitivan stav i adekvatno pokazivanje ljubavi, da bi se ovakva deca naučila adekvatnoj kontroli ispoljavanja osećanja gneva.

Zamka telesne kazne

Mnogi roditelji i vaspitači, iznervirani dečijim ispoljavanjem gneva, pribegavaju “batini iz raja”, telesnom kažnjavanju, kako bi isterali te “zle duhove” i razmaženost iz deteta.

Jedan od glavnih razloga zbog kojeg je upotreba fizičke kazne kao glavnog sredstva za kontrolisanje ponašanja opasna, jeste zato što drastično umanjuje osećanje odgovornosti. Dete se oseća poniženo, oseća nepravdu, što drastično umanjuje njegovo osećanje odgovornosti za ono što je učinilo i onemogućuje mu razvoj savesti.

Druga loša posledica fizičke kazne je poistovećivanje sa napadačem. To je, takođe, mehanizam za izbegavanje krivice. Dete se poistovećuje sa roditeljem koji ga kažnjava (staje na njegovu stranu), i smatra da je ispravno biti agresivan i kažnjavati. Ovaj mehanizam će, kad odraste, kažnjavano dete preneti u svoje roditeljstvo.

Čovek ne može da daje ono što nema. Da bismo naučili svoju decu da vole, moramo biti sposobni da ih volimo na način koji podstiče njihov razvoj. Da bismo ih naučili da adekvatno postupaju sa sopstvenim gnevom, moramo naučiti kako da mi kontrolišemo svoj gnev. Ne da ga potiskujemo, ili da ga ispoljavamo na pasivno agresivan način, već da ga ispoljavamo kontrolisano, konstruktivno, tražeći rešenje problema. I da ne zaboravimo: ljubav ide uvek ispred discipline.

– http://www.danas.rs/dodaci/psihologija/agresivnost_dece__deciji_gnev.62.html?news_id=174224

Učenici

Kako preživeti školovanje – Program pozitivnog ponašanja

10357526_330006627151497_3846179623253977692_n

Kako podsticati učenike da izbegavaju konflikte, uvažavaju svoje nastavnike i razredne drugove?

 

– U školi u kojoj radim pedagoško-psihološka služba s nastavnicima sprovodi „Program pozitivnog ponašanja”, gde i najmanji uočeni napredak u ponašanju nagrađuje na neuobičajen način. Na primer, zbog ometanja časova iz pojedinih nastavnih predmeta učeniku je izrečena vaspitna mera. Rečeno mu je da u narednih mesec dana mora pokazati pristojno ponašanje na tim časovima, sem toga mora po dva puta biti od pomoći nastavnicima na časovima ili odmorima (podela testova, vežbanki, pomoć u izradi nekog materijala…), što će nastavnici potvrditi svojim potpisima na kartonu koji učenik nosi sa sobom. Za svaki dobijen potpis bio je pohvaljen, uz obavezno informisanje roditelja – navodi naša sagovornica.

Drugi primer: zbog „etiketiranja” druga iz razreda učeniku je izrečena opomena. Kroz razgovor s odeljenskim starešinom, učenik je dobio zadatak da napravi pano na kojem će navesti neprimerena ponašanja i ukazati na etiketiranje kao loše. Za ovu aktivnost je pohvaljen. Usledio je razgovor oba učenika kako bi se konflikt prevazišao.

 

0_7854d_2e202051_S

 
Treći primer: učenik koji duže vreme trenira fudbal ne dozvoljava drugim učenicima da podjednako učestvuju u igri na časovima fizičkog vaspitanja. Burno reaguje kada drugi učenici promaše mrežu. Izrečena mu je opomena pred vaspitnu meru. Uz pomoć interneta kao i znanja stečenih na treninzima, učeniku je naloženo da se detaljno informiše o pravilima u fudbalu. Naredna tri časa fizičkog vaspitanja, kada su učenici igrali fudbal, njegov zadatak je bio da prati igru kao glavni sudija, a njegov nastavnik je bio supervizor. Za dobro obavljeno suđenje ili pojedine delove bio je pohvaljen kroz ukazivanje da je fudbal timska igra i da svi moraju podjednako učestvovati u njoj.

– Nikako ne smemo zaboraviti da bi sve mere (kazne) koje se izriču u školi trebalo da budu vaspitne i da vode promeni ponašanja. Kroz određene postupke koji vode toj promeni učenik dobija nagradu u vidu pohvale ili veće ocene iz vladanja. Važno je pomoći detetu sarađujući s roditeljima na izradi jasnog plana aktivnosti koji vodi ka nagradi, motivišući dete da što pre stigne do cilja. Ključno je ukazivanje na odgovornost za postupanje koje nije primereno, a koje se može popraviti – ističe Irena Mučibabić.

Ona podvlači da je osnova svakog pedagoškog pristupa da nikakva kazna nema veliku vaspitnu funkciju ako dete nema mogućnost da je anulira svojim pozitivnim delovanjem.

Ceo tekst koji toplo preporučujem pročitajte na http://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=1087&yyyy=2014&mm=09&dd=01&nav_id=894446

Učenici

Šta sve očekuje đaka prvaka?

10606250_871504546207912_2792755383980420845_n

 

Polazak u školu je za dete velika promena, koja može da bude i te kako stresna. Obratite pažnju na….

 

Ukoliko posmatrate prvi razred samo kroz gradivo koje dete treba da savlada, znači da ne vidite  druge brojne teškoće koje ga očekuju. Ako je ono u okviru vrtića prošlo predškolski program (što je po sadašnjem Zakonu obaveza, pa se podrazumeva), delimično će mu biti olakšano usvajanje gradiva.

Međutim, ne zaboravite da  upravo u prvom razredu vaše dete prvi put:

– ima učiteljicu ili učitelja, tj. prvi veliki autoritet nakon vas

– počinje da uspostavlja radne navike i da usvaja obaveze

Istovremeno, od deteta se očekuje da bude mirno na času, da pažljivo sluša učiteljicu, da ne zaboravlja da ispunjava svoje obaveze (od pisanja domaćih zadataka pa do prenošenja poruka roditeljima), da „fokusira“ pažnju…

Takođe, dete u prvom razredu uspostavlja najrazličitije odnose sa vršnjacima. Ima potrebu da zauzme odgovarajuće mesto u svom odeljenju, ima najboljeg druga ili drugaricu, prvu školsku simpatiju…

Mislite li da je to lako za dete koje je naviklo da bude „centar sveta“ u svojoj najbližoj okolini, koje se do polaska u školu samo igralo, pa i sva znanja u vrtiću sticalo kroz igru?

Prizovite u pomoć svoje sećanje

Kako ste se vi snalazili u prvom razredu? Možda se, sa ove distance, sećate početaka svog školovanja kao „zlatnog perioda“, jer znate šta vas je sve sačekalo kasnije! Međutim, vaše dete ne zna šta ga očekuje nakon prvog razreda… jer nema sa čime to da uporedi.

Pomozite svom školarcu

Zato, kada počne ova velika promena u mališanovom životu,  pomozite mu odgovarajućom pripremom i psihološkom podrškom. Najbolje je da mu predočite i lepe, ali i manje lepe strane škole… odnosno da budete realni.

Veoma je važno da i vi organizujete vaše septembarske dane, tako da budete što prisutniji uz dete. Postavite se kao podrška,  pokažite maksimum interesovanja. Potrudite se da dete ne stekne negativnu sliku o školi, da ne oseti otpor već od prvog razreda. U tom slučaju ćete morate da uložite mnogo napora da se početni problemi otklone.

Jelena Holcer, pedagog

 

 

Učenici

Abeceda – brzo čitanje

10411143_835025419855825_1203956276648464958_n

 

Vrlo dobro osmišljena vešba za proveru brzine čitanja latinice.

 

A – AH
LEPO SLOVO!

Dogovorili se:
Jedna AZIJA,
Jedna AFRIKA,
Jedna AUSTRALIJA,
Jedan ANTARKTIK
I dve AMERIKE da im imena počinju slovom A, prvim slovom abecede.
Njih šestoro pozvali su i kontinent Evropu da sebi izabere ime na slovo A.
Evropa to nije želela.
– Neka, – kazala je – meni se više sviđa da mi ime počinje slovom E. Ali da ne pomislite da se odvajam od vas, dozvoljavam svima sa svog područja da, ako to žele, izaberu sebi ime s početnim slovom A.
Ime na slovo A sebi su izabrali gradovi: ALEKSINAC, ATINA, ARILJE, AMSTERDAM, ALIBUNAR; planine: AVALA, ALPE, APENINI; žitelji Evrope: Rus ALJOŠA, učenica ANĐELKA, rimski car AUGUST, Dalmatinka ANKA, lađar ANDRAŠ, stolar ACA, Ličanin ARSEN…
Posle njih ime na prvo slovo abecede uzeli su: riba AJKULA, alatka AŠOV, kuhinjska posuda AVAN, lek ASPIRIN, letilica AVION, salata AJVAR, čak i uzvik divljenja: AH!
– Ah, što je lepo slovo A!

 

Ceo dokument i sva slova u PDF  abeceda brzo citanje

Hvala koleginici Ivani Tomović

Učenici

Miljin svet za sve nas – jednačine

                                                                                        Milja Zec

II deo divnih tutorijala objavljenih na blogu

 

milja

 

Jednačine sa nepoznatim sabirkom, umanjenikom i umanjiocem

 

                                          Kliknite na sliku da bi ste pogledali tutorijal

 

 

mmilja

 

                      Jednačine sa nepoznatim činiocem, umanjenikom i

umanjiocem

 

Učenici

Rezilijentnost – šta je to i kako je razvijati kod dece

1796479_10152239518309785_633487649_n

Rezilijentnost se može definisati kao prilagodljivost promenama i kapacitet za uspešnu adaptaciju, uprkos izazovima i teškim okolnostima.

 

Rezilijentne osobe se bolje nose sa svim vrstama stresa, bilo da je u pitanju profesionalni stres (gubitak posla, promena posla, nemogućnost napredovanja, nezadovoljstvo poslom, uvođenje nove metode rada i sl.) ili porodični problemi (razvod, bolest člana porodice, smrt u porodici, traumatsko iskustvo, preseljenje, problemi zavisnosti i zloupotreba psihoaktivnih supstanci člana porodice i slično).
Rezilijentnost je termin koji je prenesen iz engleskog jezika i teško se može prevesti jednom rečju zato što mu je značenje višeslojno. Za korov se kaže da je rezilijentan: čupaš ga, gaziš, zalivaš hemikalijama a on i dalje raste i napreduje. Rezilijentna osoba je osoba koja ne poklekne pred životnim nedaćama, koja istrajava u teškim uslovima, koja se prilagodi promeni i otporna je na stres. Zvuči kao bajka! Ali je moguće. Rezilijentnost je nešto što donesemo sa sobom na svet, neko u manjoj a neko u većoj meri. A onda, zavisno od okruženja u kojem odrastamo, bivamo podržani u razvoju rezilijentnosti pa ona raste i jača, ili ne budemo podržani pa ona zakržlja. Međutim i kao odrasle osobe mi možemo sami sebe da podržavamo u razvoju rezilijentnosti ili ne. Često, mi odrasli mislimo da je ono što smo postigli u svom ličnom razvoju sve što možemo da postignemo i ne trudimo se dalje. Ponekad budemo ogorčeni što nismo imali drugačije uslove u odrastanju te nismo razvili sve ono što bismo voleli da smo razvili. Lepa vest je da kad odrastemo, mi preuzimamo ulogu koju su odrasli imali u našim životima dok smo bili deca, pa onda možemo sami sebe da podržavamo u daljem razvoju ili ne. Što znači da možemo da razvijamo sve što bismo voleli da smo razvlili kao mlađi. Možda jeste malo teže, ali je svakako moguće. Za sve nas koji odgajamo decu ili radimo sa decom, briga o sebi i podrška koju sebi dajemo u svom razvoju je veoma bitna za naš odnos prema deci. Samo bića koja rastu mogu da podržavaju rast drugih. Mi dajemo drugima ono što dajemo sebi. Ako ne volim sebe, kako mogu da dajem ljubav drugima? Ako ne dozvoljavam sebi da pravim greške i iz njih učim, kako mogu da prihvatim dečje greške? Ako sebe doživljavam previše ozbiljno, kako mogu deci da dozvolim da budu detinjasta?

Rezilijentnost kao proces

Rezilijentnost nije karakterna osobina ili crta ličnosti. To nije sposobnost koju neko naprosto ima ili nema. Rezilijentnost je odlika normalnog adaptacionog sistema čoveka i ima aktivnu zaštitnu ulogu. Ona se ogleda u afektivnoj regulaciji, u povezivanju sa drugima, u racionalnom rešavanju problema i aktivnoj potrazi za sredstvima zaštite. To je složen proces koji obuhvata kognitivno razumevanje situacije, emocionalni stav prema događaju i veštinu upotrebe svrsishodne akcije. Iako se svi rađamo sa određenim potencijalom za odupiranje ugrožavajućim pojavama, ne može se reći da je rezilijentnost urođena sposobnost. To je veoma dinamičan sistem, koji je u stalnoj promeni pod uticajem individualnog iskustva i korišćenja urođenih potencijala. Osoba koja je u jednom trenutku pokazala zavidan stepen rezilijentnosti, može se potpuno izgubiti pod naletom nekih drugih okolnosti na koje nije toliko imuna. Rezilijentnost je stalni proces prilagođavanja novonastalim uslovim koji se sastoji u sticanju sve veće i šire kompetencije za reagovanje na stres. Ova sposobnost se uči, vežba i razvija.

******

Rezilijentnost je stalni proces prilagođavanja novonastalim uslovim koji se sastoji u sticanju sve veće i šire kompetencije za reagovanje na stres. U značajnoj je sprezi sa opštim razvojnim procesima, odnosima sa značajnim drugima i specifičnim životnim okolnostima osobe.

******

* Preduslovi kapaciteta za rezilijenciju

Rezilijentnost je u značajnoj sprezi sa opštim razvojnim procesima i ispunjavanjem razvojnih zadataka tokom života. Postoje mnogi razvojni modeli koji razvoj posmatraju iz različitih uglova, ali ono što im je zajedničko jeste ukazivanje na sukcesivno i postepeno sticanje određenih kompetencija. Svaki stadijum razvoja iz koje god teorije da dolazi, ima svoje specifične izazove koje jedinka treba da savlada. Svaka etapa razvoja predstavlja novi izazov za sticanje kompetencije rezilijentnosti. U zavisnosti od uspešnosti savladavanja razvojnih prepreka, jedinka biva ohrabrena ili obeshrabrena u svom daljem razvoju ove sposobnosti. S obzirom da su rane godine kritične za uspostavljanje bazičnih sposobnosti, rezilijentnost se takođe u tom periodu postavlja na svoje osnove.

Odnosi sa drugima, a naročito sa roditeljskim figurama, u ranom detinjstvu su od velikog značaja za adekvatan razvoj rezilijentnosti. Odrastanje u toploj i podržavajućoj sredini kod deteta stvara osećaj sigurnosti. Time mu se šalje poruka da je vredno i voljeno kao i da je svet sigurno mesto u kome je moguće ostvariti dobrobit. Uzrastu primereno prepuštanje odgovornosti i uključivanje u porodične odluke kod deteta razvija uverenje o sopstvenoj kompetenciji i mogućnosti da utiče na stvari koje mu se događaju. Sa druge strane, nestabilnost porodičnih odnosa rađa nesigurnost. Hladna porodična sredina, zlostavljanje ili zanemarivanje, dete stavljaju u kontekst bespomoćnosti i rađaju sliku o sopstvenoj inferiornosti, kao i uverenje da se stvari ne mogu kontrolisati i da je svet neprijateljsko mesto.

Iznenadne promene, nesrećne okolnosti i traumatična iskustva u velikoj meri stavljaju na probu čak i veoma uspešno razvijene kapacitete ličnosti. U tom smislu je svaka situacija u kojoj se rezilijentnost koristi kao adaptivni kapacitet u isto vreme i izazov za opstanak i dalji razvoj tog kapaciteta.

******

Svaka etapa razvoja predstavlja novi izazov za sticanje kompetencije rezilijentnosti. U zavisnosti od uspešnosti savladavanja razvojnih prepreka, jedinka biva ohrabrena ili obeshrabrena u svom daljem razvoju ove sposobnosti. S obzirom da su rane godine kritične za uspostavljanje bazičnih sposobnosti, rezilijentnost se takođe u tom periodu postavlja na svoje osnove.

*****

* Karakteristike rezilijentnih osoba

>>> Optimizam

Rezilijentne osobe su sklone da veruju u dobar ishod. One naglašavaju pozitivne aspekte događaja i imaju tendenciju da sve što im se dešava, bilo da je dobro ili loše, posmatraju iz perspektive korisnog iskustva, a time i da nađu smisao u svakoj situaciji u kojoj se zadese. Optimizam opstaje na uverenju da je moguće uticati na događaje i biti kreator, a ne samo pasivno trpeti. Optimistične osobe imaju snažnu orijentaciju ka budućnosti i usmerenost ciljevima koji su realni i ostvarivi, iako mogu biti ambiciozni i zahtevni. Oni imaju sposobnost da sagledaju širu perspektivu i da teškoće posmatraju kao šansu. Optimistične osobe se drže uverenja da uvek postoji više mogućnosti za rešenje nekog problema i ne osećaju se pritisnute nametnutim nužnostima.

>>> Samopoštovanje

Odnosi se na opažanje i procenu sopstvene vrednosti. Slika koju osoba ima o sebi je povezana sa kapacitetom za rezilijenciju. Samopoštovanje osobu podstiče da se fokusira na sopstvene prednosti i kvalitete, a redukuje oštri kriticizam i umesto njega koristi konstruktivnu kritiku koja vodi razvoju kapaciteta. Time osoba povećava svoj repertoar kompetencija i šansu da izađe na kraj sa najrazličitijim nedaćama. Samopoštovanje koje podstiče rezilijentnost se ne oslanja na grandioznu sliku o sebi koja nije utemeljena u realnosti, već na prihvatanje sebe kao kompleksne i celovite ličnosti od koje se očekuju kako uspesi tako i greške. Samoprihvatanje nije isto što i neutemeljeno veličanje sopstvenih zasluga i ličnosti već sagledavanje objektivnih mogućnosti koje, kolike god bile, uvek mogu da posluže nekom dobrom cilju. Uverenje da uvek možemo da ostvarimo visok stepen kompetencije u ma kojoj oblasti dovodi do nerealističnih očekivanja od sebe samih i stvaranja grandiozne slike o sebi ili pak dubokog razočarenja, a time i onemogućava uspostavljanje zdravih osnova samopoštovanja.

******

Rezilijentne osobe su sklone optimizmu, imaju tendenciju da sve što im se dešava posmatraju iz perspektive korisnog iskustva, fokusiraju se na sopstvene prednosti i kvalitete, koriste konstruktivnu kritiku, razvijaju bliske veze sa drugima, imaju razvijene socijalne veštine i svesni su svojih emocija.

******

>>> Socijalne veštine

Odnosi sa drugima nisu samo faktor razvoja rezilijentnosti, već su često i situacije koje rezilijentnost stavljaju na probu. Sigurna baza i prihvatajuća sredina važne su za razvoj osećaja sigurnosti i poverenja u druge. Osobe koje su u stanju darazvijaju bliske emocionalne veze sa drugima obezbeđuju sebi pomoćne ego snage na koje će moći da računaju u stanjima životnih kriza. Osobe koje imaju odnos međusobnog prihvatanja i razumevanja sa drugima, umeju da traže i da prihvate pomoć u pravom trenutku i na pravi način.Sa druge strane, veliki broj kriznih i veoma ugrožavajućih životnih prekretnica se tiče upravo odnosa sa značajnim drugima kao što su roditelji, deca, bračni partner, poslovni saradnici itd. Osobe koje imaju razvijene socijalne veštine kao što su aktivno slušanje, asertivni govor, sposobnost empatije, imaju veću šansu da razreše konfliktne situacije na način koji će biti podjednako zadovoljavajuć kako za njih, tako i za osobe do kojih im je stalo i da time prekinu neprijatno trpljenje.

>>> Emocionalna svesnost

Svaki psihološki problem nezaobilazno je i emocionalni problem. Ljudi doživljavaju nešto kao problem tek onda kad ga opažaju kao važno.Važne stvari su uvek emocionalno obojene a u emocijama koje doživljavamo krije se i veliki deo odgovora kako to da rešimo. Nije uvek lako prepoznati i na pravi način identifikovati sopstvene emocionalne reakcije.Naročito onda kada su emocije negativne ili izmešane, ljudi nastoje da ih izbegnu i time spreče nelagodnost i patnju koju one proizvode. Ali ono što ne prepoznamo ne možemo ni da kontrolišemo i promenimo.Rezilijentnost kod emocionalno osvešćenijh ljudi je znatno veća nego kod onih koji su to u manjoj meri. Ono što bi decu trebalo učiti od početka jeste da su sve emocije dozvoljene i prihvatljive.Iako su neke emocije, kao na primer bes, neprijatne i destruktivne, pogrešno bi bilo zabranjivati ih ili ih kažnjavati. Ako zabranimo bes,propustili smo šansu da ga obuzdamo, iskontrolišemo i preusmerimo. Negativne emocije su upravo ono što preovladava u stresnim i traumatičnim iskustvima. Da bismo se sa njima na produktivan način nosili, prvi korak je da ih prepoznamo. Tek kada znamo sa čime raspolažemo, možemo odabrati pravi put razrešenja.

******

Fleksibilnost sa kojom pristupamo rešavanju problema je ključna za verovatnoću zadovoljavajućeg ishoda. Ovaj korak pokazuje kreativne snage osobe koja pristupa rešavanju. Istina je da najčešće ne postoji jedan jedini najbolji pristup problemu. Jedini siguran način da se uverimo u ispravnost svoje odluke jeste da je primenimo.

******

* Rešavanje problema

Jedna od najbitnijih zajedničkih karakteristika rezilijentnih ljudi je veština rešavanja problema. Ona predstavlja šematizovani, naizgled prost sistem koraka u rešavanju bilo kog problema. On se može predstaviti kroz četiri tačke:

* Identifikacija problema: Iako se može učiniti kao vrlo očigledan, problem nije uvek na površini niti je njegova suština uvek potpuno jasna. Bićemo sigurni da smo identifikovali problem onda kad uspemo jasno da ga definišemo, opišemo svoje kognitivne i emocionalne doživljaje koje imamo u vezi sa njim, predočimo precizno cilj koji imamo i prepreku koja nam stoji na putu ostvarenja cilja.

* Produkcija mogućih rešenja:Fleksibilnost sa kojom pristupamo rešavanju problema je ključna za verovatnoću zadovoljavajućeg ishoda. Ovaj korak pokazuje kreativne snage osobe koja pristupa rešavanju. Iako u ovom koraku akcenat nije na vrednovanju i procenjivanju, već na nesputanom produkovanju većeg broja ideja, ovde se ujedno najbolje vidi i sklonost ka skučenom mišljenju i autocenzuri. Što smo više rigidni, anksiozni i nesigurni, to nam je spisak predloženih rešenja kraći, a time smo i dalje od pravog izbora rešenja.

* Evaluacija rešenja i odabir: Istina je da najčešće ne postoji jedan jedini najbolji pristup problemu. Ono što možemo da uradimo je da razmislimo šta nam se čini kao najbolji pogodak, uzimajući u obzir sve elemente problema koje smo razložili u prvom koraku.

* Procena ishoda: Jedini siguran način da se uverimo u ispravnost svoje odluke jeste da je primenimo. Tada možemo da proverimo da li rešenje ‘radi’ preko procene ishoda. Ukoliko smo nezadovoljni rešenjem, po svoj prilici nam je neka mogućnost promakla već na drugom koraku.U tom slučaju nazad na korak 2!

Često se sistem odlučivanja ne odvija u ovako očiglednom šematizovanom nizu. Ljudi kojima ovo ide od ruke to rade spontano, bez mnogo svesti o svim koracima koje sprovode. Oni su ovu veštinu automatizovali i tako uklopili u svoj sistem razmišljanja da je više i ni ne primećuju.

* Unapređivanje sposobnosti rezilijentnosti

Odolevanje negativnim posledicamastresogenih događaja nije nešto što se jednostavno desi. Da bismo se opremili instrumentima za odbranu od životnih nedaća, bitno je da budemo u centru zbivanja. To, po pravilu, nije lak posao. Tuđa iskustva mogu da nam budu korisna, ali i da nas odvedu u pogrešnom smeru. Razvoj rezilijentnosti jetesno povezan sa razvojem ličnosti u celini, pa je kao i razvoj ličnosti, duboko individualan. Ono što možemo da dobijemo od iskustava drugih ljudi jeste gomila nerazvrstanih informacija u kojima sami moramo da pronađemo nešto za sebe, da prepoznamo ono što je univerzalno i što nas čini sličnim drugima, kao i ono što kod nas nikada ne bi radilo i ostaje potpuno lično. Nekada lični kapaciteti nisu dovoljno razvijeni za veličinu problema kojim smo zatečeni. Krizne intervencije, kratke psihoterapije u stanjima akutnih životnih potresa, onda kada problem prevazilazi trenutne lične kapacitete za razrešenje, mogu pomoći da se izgrade adekvatni mehanizmi rezilijentnosti i ne sklizne u hroničnu bespomoćnost.

– See more at: http://www.danas.rs/dodaci/psihologija/vestina_suocavanja_sa_zivotnim_nedacama.62.html?news_id=192918#sthash.TDpjPMxX.dpuf

 

Izvor -http://www.rezilijentnost.rs/
http://www.danas.rs

 

Učenici

Kako pomoći detetu da se slaže sa nastavnicima?

923239_816336161724751_6424318735961611318_n

 

Često i roditelje treba podsetiti na značaj poštovanja i dobrog odnosa sa nastavnicima, a ne samo decu, istini za volju. Dobar odnos sa nastavnikom detetu može značajno da pomogne u budućnosti. Tačno je da je dečiji stav prema određenom predmetu umnogome određen stavom prema nastavniku koji ga predaje, ali niko se neće potruditi više od nastavnika da objasni detetu hemijske reakcije ili trigonometrijske funkcije. Dete koje voli neki predmet i želi da učestvuje na takmičenjima ili kvizovima, daleko će dalje dospeti uz pomoć nastavnika koji neće štedeti svoje vreme za dodatne časove i pripremu za takmičenje.

Nastavnici su takođe ona grupa odraslih koja najbolje može da prepozna  sklonosti i talente deteta i usmeri ga i vodi u usavršavanju, pa i u odabiru buduće karijere. Često nastavnici čak prvi prepoznaju problematičnu situaciju u kojoj se dete nađe i mnogi su zaista spremni da pomognu, bilo savetom, bilo usmeravanjem deteta na pravu osobu.

Ukoliko je vama kao roditelju jasno koliko je dobar odnos sa nastavnikom važan za dete, lakše ćete mu objasniti da se iza debelih naočara nastavnice fizike krije sasvim normalna osoba koja je voljna da mu pomogne da nauči i razume zakone ove nauke.

Kako razviti dobar odnos sa nastavnicima

Normalno je da će dete imati omiljene nastavnike — neki će biti stvarno zainteresovani za njihov razvoj i podsticati ih da daju sve od sebe, ali biće i onih koji se detetu baš i ne dopadaju. To je sasvim legitimno, sve dok je vašem detetu jasno da postoje osnovna pravila koja ono treba da poštuje u školi:

1. kao prvo i osnovno pravilo, dolazi na časove na vreme, spreman, sa pripremljenim domaćim zadacima
2. obraća pažnju na času, poštuje nastavnika i ponaša se u skladu sa školskim pravilima (bez korišćenja mobilnih telefona tokom časova i sl.)
3. pokazuje zainteresovanost za predmet i pita ako mu nešto nije jasno  (čak i ako dete nije matematički genije, činjenica da obraća pažnju na času matematike šalje poruku nastavniku da se trudi)

Postoje, svakako i taktike „približavanja“ nastavnicima koje ni oni sami, a ni drugi učenici ne ocenjuju kao pozitivne. Objasnite detetu da neiskrenost, nastojanje da budu „omiljeni učenik“ ili poklanjanje neprimerenih i skupih poklona nisu način da se osvoji simpatija nastavnika, ali ni status najpopularnijeg deteta u odeljenju.

Najčešći problemi u odnosu sa nastavnicima

Ako vaše dete ima problem sa nekim nastavnikom, porazgovarajte sa njim i zajedno pronađite šta je razlog. Možda mu se ne dopada taj predmet, teško mu je da razume nešto ili mu prosto nije prijatno na času kod tog nastavnika.

Ako dete ne voli predmet koji nastavnik predaje, to osećanje može da se preslika i na odnos sa nastavnikom. U tom slučaju ga posavetujte da časove koji mu nisu omiljeni posmatra kao samo jedan korak ka ostvarenju nekog cilja, bilo da kasnije upiše fakultet koji želi, ili da ostvari dobar uspeh u školi i kao nagradu dobije odlazak na ekskurziju. Druga taktika može da bude da pokažete detetu na koji način to znanje može da se primeni u životu, na primer, dete možda ne voli matematiku, ali pokažite mu koliko procentni račun može da mu pomogne da izračuna cenu neke robe na rasprodaji ili u proceni uspeha omiljenog sportskog kluba.

Ako je detetu predmet težak i ne može da ga savlada, angažujte se da mu pomognete oko domaćih zadataka i zamolite nastavnika za dodatnu nastavu. Privatni časovi kod drugog nastavnika sa drugačijim pistupom materiji takođe mogu da budu dobro rešenje. Možete i vi da popričate sa profesorom da pokuša da objasni detetu materiju u nekom drugom svetlu, ili posavetujte dete da mu drug iz odeljenja objasni kako je on shvatio neki matematički problem (često je to čak najefikasnije rešenje jer deca istog uzrasta često razmišljaju na veoma sličan način).

Moguće je i da se detetu nastavnik jednostavno ne sviđa. U odnosu između nastavnika i učenika ličnosti i jednih i drugih su u prvom planu i jednostavno je prirodno da se neki ljudi uklapaju i razumeju bolje od drugih. Nemoguće je da se stalno slažete sa svakim i to je, takođe, jedna od važnih životnih lekcija za vaše dete. Što pre nauči kako da nađe način za saradnju sa ljudima sa kojima se po prirodi stvari ne slaže na prvu loptu, to bolje za njega. Osnovno poštovanje i ljubaznost se ovde očekuju sa obe strane. Dok se od nastavnika očekuje da budu fer i sve tretiraju jednako, i đaci imaju svoj deo odgovornosti – ne moraju da se slažu sa svim što nastavnik kaže, mogu da traže da polažu test ponovo ili da nastavnik objasni zašto im je dao neku ocenu, ali zato jeste na njima da budu pristojni, da dođu na čas, ili ako ne dolaze da donesu opravdanje.

Šta ako se dete ne slaže sa nastavnikom

Praćenjem detetovog odnosa prema školi i nastavnicima sprečićete situaciju da ono beži sa časa kako bi izbeglo nastavnika sa kojim se ne slaže. Čak i ako neslaganje ode toliko daleko, razgovarajte sa detetom i zajedno ustanovite razloge neslaganja i taktiku za prevazilaženje. Rešenje može da bude prilično jedostavno:

– razgovor sa nastavnikom u kome će mu dete samo objasniti zbog čega se ne oseća prijatno na časovima, bilo da smatra da nastavnik ne ceni njegove odgovore ili da ne može da dođe do reči jer se stalno čuje samo nekoliko đaka
– fokusiranje na ono što dete može da nauči od nastavnika, a zanemarivanje onog dela ličnosti koji se detetu ne dopada
– razgovor sa drugovima iz odeljenja kojima taj predmet ide bolje, njihov savet za učenje ili korišćenje njihovih beleški sa časa
– razgovor sa školskim psihologom koji može da posavetuje dete ili da posreduje u odnosu sa nastavnikom sa kojim se dete ne slaže.

U najvećem broju slučajeva problemi se mogu rešiti nekom od ovih taktika, ali ako se dete i pored toga ne slaže sa nastavnikom, ili se nađe u situaciji da je ponašanje nastavnika na bilo koji način bilo uvredljivo, na vama je da odmah zajedno sa direktorom ili školskim psihologom razgovarate sa ovim nastavnikom.

Nastojte da razvijete takav stav deteta da nastavnike vidi kao ljude i pomozite mu da razvije ljubav prema učenju, jer se ta navika zadržava i u odraslom periodu i pruža čoveku zadovoljstvo kao retko koja druga navika.

Izvor: http://www.najboljamamanasvetu.com/