ZANIMLJIVOSTI

Prva nacionalna Scientix konferencija

CPN

Početkom oktobra meseca 2017. godine u Centru za promociju nauke Beograd održana je prva nacionalna Scientix konferencija u Srbiji. Po obimu ne toliko grandiozna, ali po sadržaju veoma unosna.

 

 

Teme koje su prisutni mogli da proprate na ovoj konferenciji su bile:

  1. Zašto je programiranje važno
  2. Kako komunicirati o nauci da vas svi razumeju?
  3. Hembizika
  4. GO Lab
  5. STEM profesije
  6. Primena Scientix portala u nastavi
  7. Nauka na granici sa fantastikom – STEAM motivacija savremenih generacija

Na konferenciji su prezentovana i dva projekta iz EU fonda Horizon 2020 – Creations i Hypatia tako što su kolege sa učesnicima realizovale po jednu radionicu iz ova dva projekta.

IZVOR CPN

Tekstovi

Kreativnost kod dece

Od čega zavisi kreativnost i imamo li je svi podjednako?

Koliko je važna kreativnost znalo se još u doba stare Grčke i Rima. Na njoj se oduvek insistiralo i ona je pokretač sveg stvaranja. Biti kreativan ne znači stvarati impresivne kreacije i dela koja će zadiviti svet. Ona se ogleda u svakodnevnim stvarima i stvaranjima – počev od detetove igre koja može biti vrhunac njegove kreativnosti do ukrašavanja torte. Ona se proteže u nedogled.

Ali od čega kreativnost zavisi i imamo li je svi podjednako?

O tome pročitajte OVDE.

Tekstovi

Protezanje kreativnosti I deo

„Kreativnost zahteva hrabrost da se ne držiš sigurnosti.”

                                                                           Erih From

Da li su naši učitelji i nastavnici kreativni? O, da! Itekako jesu. U učionici, u kući dok se pripremamo za čas, na izletima, ekskurzijama, radionicama, posetama, tribinama, nastavničkim i stručnim većima, na seminarima, za vreme vikenda, odmora…

Da li su srpski učitelji i nastavnici hrabri? O, da! Itekako jesu. Većina bar, ja tako mislim. Neki manje, neki više. Strukovna populacija koja ima najveći broj blogova, i to kakvih blogova, jesu prosvetni radnici. Pišu, stvaraju, kreiraju. Naša kreativnost dominira. Ona je naše dobro, nužno zlo. Njome postižemo ono čega nema u udžbenicima, priručnicima. Njome postižemo  da naši učenici misle da smo svemogući. Njome stvaramo, osvajamo nagrade na raznoraznim konkursima, kreiramo kreativne baze. Ona je sastavni deo našeg svakodnevnog života. U učionici, u kući dok se pripremamo za čas, na izletima, ekskurzijama, radionicama, posetama, tribinama, nastavničkim i stručnim većima, na seminarima, za vreme vikenda, odmora, tokom rešavanjа problema i sukoba, u komunikaciji sa roditeljima i ostalima koji imaju upliv u obrazovanje. Od nas se uvek očekuje nešto novo, kreativno, sadržajno, inovativno, edukativno, vaspitno, sve zavijeno u kreativnost. Pa, bravo za nas prosvetne radnike!

Nastavak teksta možete pročitati OVDE

Tekstovi

Srpska prosveta je ogledalo društva

 

 

Moj gost je moj uvaženi kolega iz Zrenjanina,  veliki borac, a samim tim i čovek, učitelj, Dušan Kokot.

Hvala na lepim rečima. Ipak mislim da je borac  svako ko je ostao ovde. Svako ko uspeva ovde da preživi zaslužuje tu titulu. Nisam ja ni veći ni manji, ja samo, možda češće od većine, kažem šta mislim. To nam je svima potrebno da bi od boraca postali građani.

Moj gost je dobitnik  Zlatne plakete Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Vojvodine. Iskreno Vam čestitam na ovom priznanju.

U pitanju je plaketa koju sam, kao predstavnik Nezavisnog sindikata prosvetnih radnka Vojvodine (NSPRV), dobio od Vojnog sindikata Srbije. Ona je posledica naše aktivnosti koja za cilj ima da udruži sve progresivne sindikalne pokrete, da kolektivno rešavamo pojedinačna prava. To, po meni, i jeste smisao sindikata.  Od prvog dana kada je Vojni sindikat Srbije, zajedno sa Policijskim sindikatom Srbije krenuo u borbu za radnička i građanska prava, NSPRV je u toj koloni. Aktivno smo učestvovali u svim protestima. Sa ljudima koji vode ove organizacije saglasni smo oko ciljeva. Svima nama je jasno da bez zajedničkog cilja i zajedničkog delovanja možemo samo samostalno propadati. A vreme i jeste takvo. Teško je u vremenu, koje se u Srbiji zove tranzicija, očekivati da se problemi sami reše. To nije stav, to su činjenice. Pitanje je samo šta sa tim činjenicama pojedinac ili organizacija rade? Mi mislimo da probleme treba rešavati, ići im u susret, a ne čekati da ti se strovale na glavu. Nažalost, ostatak sindikata iz oblasti obrazovanja to ne vidi tako. Još uvek. Mada se i tamo javljaju identične ideje i stavovi. Potrebno je da postanu dominantni. Iskreno, često sam o tome javno i govorio, nama ne treba revolucija već evolucija. Moramo početi drugačije da se organizujemo jer je jasno da ovako nećemo daleko stići. Što pre to shvatimo pre ćemo biti u poziciji da nešto i menjamo.  Da ne bude zabune, NSPRV je aktivno podržao i druge sindikate i građanske organizacije. Bili smo skoro podrška i učestvovali u protestima poštanskih radnika, podržali Inicijativu Ne davimo Bg… Tu smo gde je nepravda, to je solidarnost, to je smisao sindikata.

Koliko godina radnog staža imate?

Još malo pa 15. Ali još sam mlad.

Kako doživljavate srpsku prosvetu?

Kao ogledalo društva. Lutamo između želja i mogućnosti, bez jasnog cilja i strategije kako do cilja doći. Verujem da svaki građanin, kada to uporedi sa sopstvenim životom, radom u svojoj oblasti, može potvrditi tj. dati istovetan odgovor. Tavorimo, tonemo….svakog dana je sve teže.

Verujete li u obrazovanje za 21. vek?

Zavisi šta pod tim podrazumevate?  Pitam, jer se ovde stvari često naopako postavljaju, a najbolje ideje služe kao strašila koja treba da menjaju dogme na kojima živimo. A većina u Srbiji baš i ne bi da se menja. Jednom prilikom sam čitao neko istraživanje koje kaže da preko 90% građana smatra da se okolnosti u kojima živimo moraju menjati, a opet gotovo istovetan broj smatra da oni sami ne treba da se menjaju jer u ničemu ne greše. Mi smo raspolućeno društvo. Evo primer Evropske Unije. Ne želim da se prema njoj određujem jer je to pogrešna percepcija ali… ovde većina, onih koji joj se raduju, smatra da je EU neka banka koja servisira naše gluposti. Samo treba da uđemo i neko će to da plaća. Iz toga proizilazi da smo mi perfektni, bezgrešni…Većina građana Srbije EU zamišlja kao bankomat. Po meni, ta EU je skup nekih vrednosti, zakona koji se primenjuju mnogo više nego na našim prostorima. Jasna pravila daju sigurnost a za sigurnost se uvek i borim. Socijalnu, građansku…sve je to povezano. Tako je i sa odgovorom na ovo pitanje. Kako ne verovati u nešto što te okružuje? Može to meni da se sviđa više ili manje ali neće požar prestati da gori ako se sakrijemo ispod stola. Pitanje je samo gde je naš cilj, šta mi od obrazovanja želimo, kakvo drušvo nam treba? Ako to znamo onda treba koristiti sve benefite vremena u kome živimo da bi do cilja došli. Ako je pak pitanje usmereno na loše pojave (koje nosi svako vreme) pa se onda dobar deo ljudi o situaciji određuje po pojedinačnoj percepciji onoga što se dešava, ja u tome ne učestvujem.

Da li smatrate da materijalni status kolega utiče na kvalitet nastave i koliko?

Vaspitač, učitelj, nastavnik.. nije neko drugo biće. Svi smo valjda ljudi. Sa svim onim životnim teskobama koje okružuju i druge građane. Znate, ako na posao odlazite a znate da će možda da vas kući dočeka mrak jer niste platili struju, hladan stan ako nemate uslova da ga kvalitetno ugrejete ili razmišljate da li će vašem detetu noge biti mokre jer nosi nasleđene cipele koje su pregurale nekoliko zima, onda posao mora da trpi. Trpeo bi i da popravljamo automobile, pa kako onda da ne smeta ako od dece pravimo ljude? A to je naš posao.  Naravno, materijalni položaj ne može biti izgovor koji treba da pokrije svaku lošu osobinu pojedinca. Opet kažem, ljudi smo. Ima i  među nama onih koji tu ne bi trebali biti, to nije nikakva tajna. Živimo u vremenu kada je sve na prodaju,vremenu gde se i  diploma i poslovi kupuju, a kada je nešto na tezgi, zapadne često i pogrešnoj osobi. Dakle ne možemo generalizovati. Utiče svakako ali ne u svakoj situaciji.

Bodovi, zvanja, portfolio, seminari…Kakvo je Vaše mišljenje o ovim stvarima koje se tiču svih nas?

Opet sličan odgovor. Samo idiot može da smatra da ne treba da se usavršava u svom poslu. Zamislite lekara koji je završio medicinu pre 50 godina. Zamislite da vas leči na način koji je učio na fakultetu. Verovatno bi koristio pijavice umesto skenera. Ko bi kod takvog lekara želeo da se leči? Slično je i kod nas. Ako ne idemo u korak sa vremenom može nam se desiti da pogrešne stvari prenesimo narednim generacijama. U vrememu tehnološkog napretka, u vremenu napretka u nauci… svakako da se moramo usavršavati. Sada ide ono “ALI…”  Sistem koji je osmišljen je obično tezgarenje a ne usavršavanje. Seminari koji kasne i koji služe samo za skupljanje bodova, kolektivna usavršavanja i “šeširi sreće” koje smo 100 puta stavljali na glavu da zadovoljimo formu, a uz kafu na pauzi, smatrali da smo idioti što na to pristajemo, jasno ukazuju da tu nešto ne valja. Naravno, svako biće ima otklon ka inovaciji ako ona remeti njegov životni ritam ali ako je to nešto što je ceo svet prihvatio, a kod nas ne ide baš kako treba, onda je problem širi. Iskreno, od svih tih seminara najviše naučite kada odete kod kolege na čas.

 Zvanja su potrebana ali se do sada nisu plaćala, a kako svi radimo za platu i od nje živimo, teško je očekivati neki ozbiljan iskorak i na tom polju. Naprosto, za sve postoje potrebni uslovi. Ne možete od svakoga očekivati da trči 100m za 10 sekundi ali ne bi to mogao ni Jusein Bolt da nije vredno radio, da se nije usavršavao. Opet je sve pitanje cilja, a mi ga kao društvo nemamo, pa se i pojedinac tu teško može snaći. Zato se mešetari snalaze jako dobro. Ovo je njihovo vreme.

Koliko dugo se bavite sindikalnim pitanjima?

Kao prosvetni radnik od momenta kada sam počeo da radim. Od prvog dana sam član sindikata ali nisam previše učestvovao u radu. Aktivno možda nekih tri godine.  Na sindikalnoj funkciji sam tek nešto više od godinu dana.

Da li smatrate da su kolege, prosvetni radnici dobro organizovani i posvećeni borbi u dobijanju svojih prava?

Ne. Kako je i drušvo podeljeno, tako smo i mi. Moramo pronaći zajednički imenitelj. Ako to uradimo onda šansa da se stanje promeni postoji. U suprotnom taljigaćemo dok se ne ugasimo. Neće to biti prvi put u Srbiji, a kamoli u svetu. Kada je u privredi broj sindikalno organizovanih pao ispod 20% nestala je i privreda. Sva javna dobra pala su u ruke mešetarima i lopovima. Mi još nismo toliko ugroženi ali smo na pogrešnom putu. Po meni, na pogrešnom putu nema dobrih stanica. Vreme je da promenimo smer kretanja.

 

U javnosti se nedavno pojavilo da je došlo do raskola, o čemu je reč…kakvi su nam sindikati, a kakvi članovi ?

Ahhhh… raskoli su sastvani deo organizacija i društava koji su nedefinisani. Znate, ako mi imamo problem sa vrhovima organizacija to znači da smo i sami krivi. Kako takvi ljudi isplivaju na vrh? Kakve su nam organizacije ako se to dešava?  Prvo, mislim da sindikalni pokreti kakve na sceni imamo, i koji su posledica nekih prethodnih vremena, ne mogu više kao takvi da odgovre zahtevima doba u kome živimo. Nećemo dobiti ništa ako promenimo nekog penzionera Brajkovića sa nekim drugim pojedincem. Da to valja ne bi Brajković ni bio problem. Bio bi penzioner kao i ostalih 1.750.000 njegovih ispisnika. Potrebno je sve drugačije urediti. Vidite, naši sindikati još uvek ne znaju koja im je uloga, kako do ciljeva…. Prvo, država je lepo sebe obezbedila time što je svaki školski sindikat vezan za školu, poslodavca. Na taj način deo novca od članarine mora ostati na istom mestu jer postoje obaveze vođenja računovodstva, završnih računa… a onda smo ušli u damping. Krenuli su sindikati da se utkruju ko će više ostaviti na računu škole. Tako se kupovalo članstvo, tako su škole postale zamena za sindikalne ciljeve. Te pare se dele na paketiće, čestitke… a ne shvatamo da smo drugačije organizovani, da najbolji ,a ne najgori, isplivaju, to bi plaćala država. Skoro sam na FB video kolektivni ugovor iz Hrvatske. O tome možemo samo da sanjamo, ali ne zato što su oni pametniji već zato što su bolje organizovani. Drugi problem je 12%.  Možda to nekome zvuči isprazno ali to jeste problem. Ti predsednici imaju dodatak jer su deo organizacije a ne zato što su samo  izabrani u školi. Oni ne treba da budu odgovorni državi već sindikatu. Rešenje je jednostavno. Država neka plaća organizacije prema broju članova a neki nivo sindikata, po jasnim kriterijumima, neka plaća pojedinca za taj rad. Ovako, dobar deo dogura do 50% zaposlenih u članstvu i dalje ne radi ništa jer ništa za drugih 50% i ne dobija. Ja mislim da onome ko radi treba platiti i više! Mnogo više. Ali oni koji ne rade, ne učestvuju u odlukama i provođenju istih ne treba da dobiju ni polovinu toga. Jedan deo sindikalnih lidera po školama radi malo ili gotovo ništa a ima naknadu tri puta veću od one koju ima razredni starešina. Nije pošteno. To stvara zavist, tera ljude od sindikata. Državi je sada skuplje da daje 12% ali nas tako davi, kontroliše…To treba odbiti i tražiti drugačije rešenje. Eto, kao i uvek, po cenu da se mnogima ovo neće svideti, ja kažem šta mislim. Možda nisam u pravu ali je potrebno izreći stav. Prvi cilj, koji treba da svi oni koji žele ozbiljno ovim poslom (a to jeste posao) da se bave, u vremenu u kome živimo, mora biti da iz svake korpe izvadimo zdrave jabuke. U suprotnom sve će postati trule. Zadnje je doba.

Uputili ste otvoreno pismo premijerki Ani Brnabić. Da li je bilo odgovora? Šta bi ste joj sada rekli?

Ne. Naravno da ga i ne očekujem. Suviše je dobro poznata matrica, otuđenost vlasti od građana… Po njima, svako ko kritikuje radi to zato što i on želi deo kolača. Nije to ništa novo za Srbiju. Vlast je ovde da vlada, da se moli, a ne da bude servis građana. Zato i ne očekujem odgovor a zatim i ne vidim zašto bi je ponovo nešto pitao. Pitanja koja sam postavio suviše su ozbiljna, precizna i jasna. Ako na to nema odgovra na koje će ga biti? Da je pitam kako je? To nije moj posao.

Prateći Vaš rad mogu da konstatujem da se Vi ne borite samo za prava prosvetnih radnika Vojvodine.

Ja sam građanin Srbije. Stanovnik Vojvodine ali građanin Srbije. Problemi su isti i to što moja matična sindikalna organizacija jeste geografski ograničena ne znači da ne treba da pomognem, ako mogu, bilo kom kolegi iz bilo kog mesta u Srbiji. Ma ne samo u Srbiji, svuda ako ta pomoć znači. Razmišljamo već dugo o tome, možda je vreme da organizacija koja ima ciljeve i jasnu borbu za iste, organizacija koju dobar deo kolega vidi kao nešto drugačije, novo, pozitivno…treba da “preraste”  Vojvodinu. Mislim da je pravo vreme. Opet, ne zato što je neko od nas pametniji od drugih, već da pomognemo onim zdravim jabukama da se sete koji im je cilj, da im ponudimo rešenje…

Tvrdite da nam je naneta velika neprvda kada je reč o procentima za povećanje plata u 2018-oj. Kako bi po Vašem mišljenju trebalo da izgleda rešenje te nepravde?

Stvari su jednostavne. Ili zajednički platni razredi za sve budžetske (direktne i indirektne) korisnike, uključujući i javna predzeća tj. koliko ima da zajedno i pošteno podelimo. Ovde je veći problem nepravda nego nemaština. Ali o tome treba da odluče oni koji nepravdu dele. Dok mi ne uradimo dovoljno, to se neće ni menjati. Pa nama je valjda u interesu?

Drugi način je dodatno definisati postojeću Uredbu o koeficijentima tako da osnovica puta najniži koeficijent UVEK bude minimalna zarada (minimalac). Ovako, kako se sada radi, ta Uredba ne vredi ništa jer imamo korekcije. Zato tetkice i administartivni radnici , iako imaju bitno različite koeficijente nose isti novac kući. Neprihvatljivo je da da država ugovara cenu rada nižu  od minimalca! A naše tekice zarade 15000 dinara, ostatak ih država časti. Zato profesor ima tri puta veću platu, odnosno 45000. Ali kada tetkica dobije i korekciju, taj odnos pada na manje od 1-2. Obesmišljava se sve, kao i obično.

Koji bi bio Vaš prvi korak kada bi ste imali mogućnost nešto da izmenite?

Ja taj korak uveliko radim. To je buđenje svesti pojedinca. Najveća prevara je da od pojedinca ne zavisi ništa. Znate onu čuvenu rečenicu “Šta ja kao pojedinac  mogu da promenim?” E ta rečenica, očigledno usađena u naš mentalni sklop, previše dugo citirana, dovela nas je ovde. Ako jedan Irac izađe na ulicu zbog 12 centi poskupljenja vode, i izađe sa njim još njih 5 miliona, onda možemo i mi. Ista smo bića, samo drugačije vaspitana. Dakle, edukacija, i potraga za zdravim tkivom. To su poslovi. Kada to uradimo, pojaviće se i mnogo pametniji od mene da sugerišu kuda i kako dalje. A ako mene pitaš,ja sam više za horizontalnu postavku organizacije, bez lidera, samo sa jasnim ciljem. Možda je utopija, ali bih ja to voleo.

Pisali ste i ministru Šarčeviću.

Mnogo puta ali prošao kao sa Anom Brnabić. Čovek je sebi zakonom obezbedio tolika prava da je iluzorno i misliti, da on, Bog, odgovara bilo kome od nas smrtnika. Ćutanjem smo mu to dali.

Imate li problema zbog toga što se javno obraćate mnogim predstavnicima vlasti koji direktno odlučuju o statusu i ekonmskom stanju prosvetnih radnika?

Za sada ne. Iskreno. Radim ja puno i na drugim poljima, učestvujem u građanskim organizacijama, vodim centar za zaštitu potrošača u Zrenjaninu…verovatno su shvatili da ako me udare, vratiću samo još jače i odlučnije. Nemam pojma

Hvala na izdvojenom vremenu i Vašoj posvećenosti da se život prosvetnih radnika u Srbiji poboljša kako u privatnom tako i poslovnom životu.

 

 

 

 

ZANIMLJIVOSTI

Pomodoro tehnika učenja

Pomodoro (ital. paradajz) tehniku osmislio je Frančesko Kirilo (Francesco Cirillo) tokom svojih studija krajem osamdesetih godina prošlog veka. Njegov cilj bio je jasan, poboljšati koncentraciju i fokus na zadatak i rešiti se odugovlačenja, sve kako bi imao dovoljno vremena da obavi sve zadatke na vreme. Za ime ove tehnike zaslužan je ni manje ni više nego jednostavan kuhinjski tajmer u obliku paradajza, najmoćnija alatka i jedina koja će vam biti potrebna za ovu tehniku organizacije vremena.  Kako funkcioniše Pomodoro tehnika? Koliko puta dnevno pomislite da vam je sat najveći neprijatelj? Prema ovoj tehnici sat (tajmer) je vaš najveći saveznik! Naučite da radite sa satom a ne protiv njega.

Pomodoro tehnika vam može pomoći da:

• duže budete koncentrisani na određeni zadatak,
• smanjite broj prekida i pauza koji sami, svesno ili nesvesno, uzrokujete,
• smanjite uticaj prekida koje uzrokuju druge osobe u vašem okruženju.

Sveukupno, uz Pomodoro tehniku, imate priliku da za kraće vreme uspešno i kvalitetno završite više stvari.

Osnovna ideja je bila da se pronađe način koji će motivisati studente da manje vremena provode u učenju, ali da ovo vreme bude iskorišćeno na pravi način. Tako je Frančesko svoje vreme za učenje podelio u intervale koji izgledaju ovako:

-25 minuta učenje-5 minuta pauza

-25 minuta učenje-5 minuta pauza

-25 minuta učenje-5 minuta pauza

-25 minuta učenje-30 minuta pauza

Pomodoro tehnika pomaže svima sa lošim radnim navikama, kampanjcima, neorganizovanim osobama, jer kao podršku pruža vremenu čvrstu strukturu. Ona vam pomaže da naučite da procenite vreme potrebno da se neki posao obavi. Jača samodisciplinu, a samim timi samopouzdanje.

Ova tehnika učenja je dobra i za sve  koji obavljaju mnogo posla sami, naročito za kreativce. Frančesko Kirilo tvrdi da njegovu metodu koriste i pisci, dizajneri i programeri. Zapravo, ovu tehniku možete koristiti i kada vas čeka neki dosadni, kućni posao koji odlažete u beskraj.

 

U Play prodavnici postoji nekoliko aplikacija koje omogućavaju primenu pomodoro tehnike. To su aplikacije ClearFocus ClockworkTomato.