Медијска писменост

Digitalne dileme-Tehnologija je promenila život, ali ga nije učinila nužno stresnijim

10491278_855335921158108_590278466375581467_n

Među novogodišnjim porukama koje su podeljene na Tviteru, isključivanje digitalnih uređaja našlo se odmah posle gubitka težine i prestanka pušenja. Ljudi su navalili na digitalne detoksikacije, spavaće sobe bez ekrana i aplikacije koje vam pomažu da manje koristite telefon.

Ovo sve dolazi kao odgovor na ideju da digitalna tehnologija – baš kao i dvadesetčetvorosatni imejl i prijateljeve slike sa Instagrama koje izazivaju zavist – izaziva kod nas stres i zbog koje se osećamo bolesno.

Ali jedna nova studija istraživača iz Pju istraživačkog centra i sa univerziteta Ratgers otkriva upravo suprotno: česti korisnici interneta i društvenih medija ne pate od većeg stresa nego oni koji ređe koriste tehnologiju.  A kod žena, korišćenje određenih digitalnih alatki smanjuje stres.

„Ispostavilo se da strah da nešto ne propustite i ljubomora na prijatelje koji žive na visokoj nozi, sa boljim odmorima i srećnijom decom od svih drugih, nije istinita“, kaže Li Rejni, direktor istraživanja internet nauke i tehnologije u Pju centru i autor studije. Izuzetak je bio kad korisnici Fejsbuka vide vesti o bliskim prijateljima koji su izloženi stresnim događajima kao što su nezaposlenost ili bolest.

Dakle, zašto stalno slušamo da je tehnologija štetna? Strah od tehnologije nije ništa novo. Verovalo se i da telefoni, satovi i televizija na sličan način remete naše živote i vrše pritisak da budemo produktivniji. Na neki način oni su to i radili, ali koristi nadoknađuju faktore stresa. Sada nam tehnologija menja živote, ali ga ne čini nužno stresnijim nego što je on inače.

„To je još jedan primer kako precenjujemo uticaj koji tehnologija ima na naš život“, kaže Kit Hempton, sociolog na univerzitet Ratgers i autor ove studije.

Istraživači su tek u ranoj fazi otkrivanja kakav efekat korišćenje tehnologije može da ima na naš mozak. Neki kažu da može da poveća anksioznost i nestrpljivost u umanji sposobnost da se usredsredite na nešto, da učite i pamtite. Drugi su opet pronašli da korišćenje tehnologije povećava poverenje, socijalnu podršku i bliske odnose. Verovatno čini oboje, zavisno od toga kako je ljudi koriste.

Istraživači iz Pju centra i sa univerziteta  Ratgers merili su nivo stresa u reprezentativnoj grupi ljudi koristeći standardnu skalu stresa kojom se rangiraju odgovori ljudi na pitanja o njihovim životima. Zatim su izmerili učestalost njihovog korišćenja digitalne tehnologije. Vršili su i kontrolu demografskih faktora kao što bračni i obrazovni status.

Zaključili su da tehnologija ne utiče na nivo stresa kod njenih korisnika. Sve žene koje često koriste Tviter, imejl ili aplikacije podele fotografija imale su 21 posto manje na skali stresa nego one koje to nisu radile.

To je možda zato što podela događaja iz života poveća samozadovoljstvo, kažu sociolozi, a žene imaju tendenciju da to češće rade i na mreži i van nje nego muškarci.  Izgleda da tehnologija pruža „nisko-zahtevni i lako dostupan mehanizam savladavanja teškoća koje muškarci nisu iskusili i iskoristili“, kaže se u izveštaju.

Društveni mediji, posebno Fejsbuk, povećavaju stres na jedna način: tako što ljudi postaju svesniji traume u životima bliskih prijatelja. Ovaj efekat bio je najjači kod žena. Otkrića podržavaju ideju da stres može da bude zarazan, kažu istraživači Pju centra i univerziteta Ratgers.

Međutim, kada su korisnici društvenih medija bili izloženi stresnim događajima u životu ljudi koji im nisu bliski prijatelji, korisnici su prijavili niži nivo stresa. Istraživači kažu da se to možda može pripisati zahvalnosti što takvi stresni faktori nisu deo njihovih života (radost propuštanja nečega, nadoknađuje strah od propuštanja).

Drugi upozoravaju da tehnologija nije zamena za ljudsku interakciju u stresnim situacijama. Ona ima više efekta kada se koristi da pojača zdrav društveni angažman, kaže Suzan Pinker , razvojni psiholog i autor knjige „Efekat sela: kako nas kontakt licem u lice može učiniti zdravijim, srećnijim i mudrijim“.

Na primer, jedna studija sa univerziteta Viskonsin poredila je decu koja su razgovarala s majkama i slali im instant poruke nakon stresnih situacija. Istraživači su merili kortisol, koji je poznat kao hormon stresa, i oksitocin, hormon koji je primećen u pozitivnim odnosima. Deca koja su razgovarala s majkama pokazivala su manje stresa i više pozitivnih osećanja, dok su deca koja su slala instant poruke i dalje bila pod stresom.

„Većina nas misli da je informacija najvažnija“, kaže gđa Pinker, „Međutim izgleda da se više radi o neverbalnoj komunikaciji: malo tapšnjanja po ramenu, ton glasa koji signalizira vešem telu da je neko uz vas“.

Bez odgovora ostaje pitanje da li su se deca osećala bolje kada su slala tekstualne poruke majkama nego da nisu uopšte imala kontakt s njima.

Baš kao što je telefon olakšao održavanje ličnih odnosa, ali ih ipak nije zamenio ili uništio, ovo nedavno istraživanje sugeriše da digitalna tehnologija može da postane instrument unapređenja odnosa koje ljudi već gaje.

– See more at: http://www.medijskapismenost.net/vest/137_digitalne-dileme#sthash.K4rUXHng.dpuf

Медијска писменост

Osnove medijske pismenosti-prirucnik za nastavnike

10647101_885691401455893_1602912374400936246_n

  Текст објављен са одобрењем Медијске коалиције НУНС-а

Šta je, a šta nije nije medijska pismenost. Kakav je njen značaj u savremenom društvu. Šta je spinovanje. Kratak priručnik u kom nastavnici mogu brzo da steknu uvid u osnove medijske pismenosti.

Osnove_medijske_pismenosti_-_nastavnici

Autori: Nedim Sejdinović i Tatjana Ljubić

Медијска писменост

Prepoznajte kredibilan sadržaj – medijska pismenost

1014084_673918692651528_2077484616_n

     Текст објављен са одобрењем Медијске коалиције НУНС-а и представља почетак сарадње и низа текстова који ће бити током лета објављивани на блогу

,, Medijska pismenost je sredstvo odbrane publike od  medijske manipulacije“

 

Pogledajte kratak video prilog o Medijskoj pismenosti.  Kako prepoznati kredibilan sadržaj, odnosno kako kritički konzumirati i analizirati ono što nude mediji. – See more at: http://www.medijskapismenost.net/dokument/Medijska-pismenost:-Prepoznajte-kredibilan-sadrzaj-(VIDEO)#sthash.qgosVgMI.dpuf

Pogledajte kratak video prilog o Medijskoj pismenosti. Kako prepoznati kredibilan sadržaj, odnosno, kako kritički konzumirati i analizirati ono što nude mediji.

 

Izvor-http://www.medijskapismenost.net/dokument/Medijska-pismenost:-Prepoznajte-kredibilan-sadrzaj-%28VIDEO%29

 

“Medijska pismenost je sredstvo odbrane publike od medijske manipulacije”. – See more at: http://www.medijskapismenost.net/dokument/Medijska-pismenost:-Prepoznajte-kredibilan-sadrzaj-(VIDEO)#sthash.qgosVgMI.dpuf

Медијска писменост

Медијска писменост-Значај медијског описмењавања

 

1521367_674355265938507_607871336_n

Текст објављен са одобрењем Медијске коалиције НУНС-а и представља почетак сарадње и низа текстова који ће бити током лета објављивани на блогу

 

Отвореност и заснованост медија на демократским принципима претпо-
ставља одговоран и квалитативно другачији однос одраслих према де-
ци. Под тим се подразумева уважавање дечијих права и потреба, под-
стицање дечије иницијативе за учешћем у медијима, као и остваривање
партнерства између младих и представника медијских и других инсти-
туција у друштву. Демократске земље и институтције подупиру развој
различитих медијских стратегија за креирање успешне медијске поли-
тике према деци. Зграбљић-Ротар (2005) наглашава да медијска поли-
тика подразумева доношење закона о медијима и осмишљавање медиј-
ских стратегија које се заснивају на позитивном искуству других зема-
ља. Те стратегије треба да су утемељене у законодавству, научним ис-
траживањима, као и у међународним документима о људским правима,
препорукама и декларацијама. Ауторка скреће пажњу на комуникациј-
ска и медијска права садржана у Конвенцији Уједињених нација о пра-
вима детета, где се, између осталог, наглашава право на суделовање у
медијима, право да без ограничења изражавају идеје посредством меди-
ја, као и право на заштиту приватности деце. Неопходно је да се на др-
жавном нивоу препозна значај медија у животу деце и њиховом пра-
вилном психичком, физичком и друштвеном развоју. Прикладно медиј-
ско окружење захтева стварање услова у којима ће медији бити извор
корисних садржаја и партнер у одрастању деце.
Нужно је да деца партиципирају у медијима, што је условљено ме-
дијским описмењавањем и образовањем за медије уопште. Mедијски об-
разовни програми морају бити усмерени на разумевање улоге медија и
њених ефеката на друштво. На међународном симпозијуму одржаном у
Немачкој 1982. године у организацији UNESCO-а, промовисана је дек-
ларација о образовању за медије (Grunwald Declaration on Media Education,
1982). Овај документ истиче да се не сме потценити улога медија у
развоју младих, као и коришћење медија у сврху грађанске партиципа-
ције у друштву. Образовање за медије подразумева увођење образовних
програма од предшколског до универзитетског нивоа, с циљем да мла-
ди развијају компетентност, критички однос према различитим врстама
медија, као и да имају могућност партиципације у медијима. Друштво
знања мора бити плуралистичко, инклузивно и партиципативно, наро-
чито за младе генерације, тако што ће их оспособљавати да декодирају
информације, одржавају критичку дистанцу у односу на медије и ос-
весте сопствену улогу у креирању јавног мњења.
Савремени аутори медијску писменост дефинишу као способност
приступа, анализе, вредновања и слања порука посредством медија
(према: Zgrabljić-Rotar, 2005). Трендови у области медијског описмења-
вања односе се на усвајање широког репертоара вештина и компетенци-
ја које ће омогућити младима да разумеју свет комуникација и медија.
Наводе се, између осталог, анализа и рефлексија медијских садржаја,
идентификација извора садржаја медија и њиховог политичког, дру-
штвеног и културног контекста, интерпретација порука и вредности
које шаљу медији, активно учешће младих у друштву путем медија и
друго (Declaration of Russian Association for Film Media & Education and
Coordination Council of the Russian Media Education Conference, 2004).
Многа истраживања потврђују да је критичко реаговање на поруке ме-
дија повезано са вишим образовањем, млађим животним добом, нере-
лигиозношћу и ослањањем на унутрашње критеријуме процењивања
ситуације (Baćević, 2004). Мастерман, један од најпознатијих критичара
образовања за медије, истиче да медијски писмена особа не може бити
лако изманипулисана и да се њено мишљење у медијима уважава јер је
у стању да доноси независне судове. Реч је о спсобности критичке ау-
тономије која треба да постане примарни циљ континуираног образо-
вања за медије (према: Zindović-Vukadinović, 1997).
Минстарство за науку и образовање у Русији уочило је важност пре-
порука међународних организација за медијско описмењавање младих.
Руски званичници 2002. године започињу са променама у професионал-
ној припреми наставника кроз образовање за медије на педагошким ин-
ститутима и универзитетима. Отварање регионалних установа, ограниза-
ција скупова, семинара и курсева, као и сарадња са стручњацима из обла-
сти медија и филма, важни су кораци у развоју образовања за медије у
овој земљи. Вард (Ward, 2005) наводи пример сарадње америчког Центра
за контролу и превенцију болести и Кејзерове фондације за породицу са
продуцентима гледаних телевизијских серија. Циљ те сарадње јесте уна-
пређивање знања младих о важности очувања здравља. Показало се да
промовисање просоцијално обојених медијских порука има значајан ефе-
кат на понашање младих. На пример, у једном од најпопуларнијих ситко-
ма »Пријатељи«, промовисала се употреба контрацептивних средстава,
што се одразило на пораст информисаности младих о безбедном сексуал-
ном понашању. Јасно је да медији, школа и породица деле одговорност
у припреми младих за живот у свету слика, речи и звука, стога је нужно
да се деца и одрасли описмењавају у оквиру сва три симболичка система.

Стереотипи у медијима

Развој савремених образованих система усмерен је ка инкорпори-
рању медијске писмености у школе (Peković, 2005; Zindović-Vukadinović,
1994). Поставља се питање да ли медијско описмењавање треба да за-
живи као посебан наставни предмет или треба да прожима садржаје већ
постојећег наставног плана и програма. Зиндовић-Вукадиновић (1994)
сматра да увођење медијског образовања у основне и средње школе, от-
вара низ значајних питања. Прво, неопходно је утврдити статус програ-
ма медијског образовања у одређеном школском систему. Друго, утвр-
дити на који начин треба професионално припремати будуће учитеље и
наставнике за примену медијског образовања у настави. Осим специ-
фичних знања о употреби аудио-визуелних средстава у настави, пот-
ребни су знање и способности да се програм медијског образовања
спроводе са ученицима. Треће, потребно је дати одговор на питање о
обиму и структури програма за медијско образовање. И четврто, важно
је утврдити да ли ће поменути наставни предмет бити обавезан, избор-
ни или факултативни у зависности од школског устројства и локалне
културе. Сматрамо да би увођење медијског описмењавања као само-
сталног предмета било отежано због: (а) преобимности наставног плана
и програма; (б) оптерећености ученика градивом и великим бројем ча-
сова; (в) недостатка професионалног кадра и неадекватног професио-
налног образовања наставника, (г) неостваривања сарадње школе са
представницима медија и (д) додатних финансијских трошкова за опре-
му, уџбенике и друго. Младима у оквиру програма медијског описме-
њавања треба омогућити да се упознају са ствараоцима медијских пору-
ка, да науче како да их деконструишу и да стекну увид у носиоце и ме-
ханизме контроле, моћи и интереса (према: Zindović-Vukadinović, 1997).
Напоменуто је да медијско описмењавање младих треба да обухва-
та критички однос према стереотипним представама које пласирају ме-
дији, јер на тај начин уче како да »читају« и тумаче медијске поруке.
Стереотипи су саставни део социјалне перцепције и увек ће бити при-
сутни у људској комуникацији. Стога, излишно је размишљати о њихо-
вом потпуном превазилажењу, већ треба искористити сазнајни потен-
цијал који стереотипи поседују. Школа може да помогне ученицима да
сагледају природу и узроке настанка стереотипа, услове који доприносе
њиховом одржавању, као и механизме помоћу којих функционишу. Ко-
ртез (Cortes, 2000) је примењивао модел у програму за мултикултурал-
но образовање, чији је циљ да ученици аналитички и аргументовано из-
воде генерализације о различитим друштвеним групама. Истиче да је
неопходно усмерити ученике да увиде сличности и разлике између ле-
гитимних генерализација и стереотипа. Генерализације су флексибилне
и отворене за промене, док су стереотипи фиксирани, ригидни и отпор-
ни на нова знања и информације. Важна улога школе је да помогне уче-
ницима да разумеју стереотипизирање и да науче да изводе генерализа-
ције без стереотипа. Даље, ученици треба да идентификују уобичајене
обрасце представљања друштвених гупа у медијима, а кроз дискусију
да утврде да ли су ти обрасци стереотипно приказани. Сугерише се да
не треба полазити од претпоставке да су медији нужно стереотипни.
Многобројни су разлози за увођење медијског описмењавања у са-
времене образовне системе, с обзиром на присутност и утицај који ме-
дији врше на младе. С једне стране, медијска писменост постаје обра-
зовна потреба савременог човека, а с друге стране, школа не омогућава
реализацију тих потреба. Стога, медијско описмењавање треба да по-
стане саставни део репертоара у образовној понуди школе. Данас, ме-
дијско описмењавање није одраз потреба и привилегија појединаца, већ
део нужних компетенција свих чланова друштва.

 

Ивана Ђерић* и Рајка Студен
Институт за педагошка истраживања, Београд

Медијска писменост

О МЕДИЈСКОЈ ПИСМЕНОСТИ- СТЕРЕОТИПИ У МЕДИЈИМА И МЕДИЈСКО ОПИСМЕЊАВАЊЕ МЛАДИХ

 

 

1002494_608878782486156_1327069426_n

Текст објављен са одобрењем Медијске коалиције НУНС-а и представља почетак сарадње и низа текстова који ће бити током лета објављивани на мом блогу

И стереотипно виђење медија је стереотип.
C. Cortes (2000)

Млади, као најчешћи конзументи медијских садржаја, потврђују да медији
обликују животе људи. Зато не треба занемарити утицај који медији врше на вредности
и обрасце понашања младих.

Телевизија се издваја као медиј уз који деца и млади про-
воде нaјвећи део слободног времена. Било да су телевизијски садржаји окарактерисани
као позитивни или негативни, било да обилују стереотипима или не, важно је да млади
изграде критички однос према њима како би се успешно супротставили разним видови-
ма медијске манипулације. У тексту се разматрају проблеми стварања и употребе сте-
реотипа у медијима и начин како стереотипно обликоване представе утичу на ставове
младих. Указује се на значај развијања медијске писмености која подразумева да мла-
ди изграде критички однос према медијским представама и дискурсима, да развију
критеријуме за селекцију и вредновање информација које медији пласирају, да се оспо-
собљавају у тумачењу и разумевању стереотипних представа и упознају са алтернатив-
ним облицима медијске културе. У раду је посебна пажња посвећена проблематици об-
разовања за медије. Закључено је да медијска писменост треба да постане саставни део
репертоара у образовној понуди школе, те су у складу с тим понуђена могућа решења
овог проблема.

……………………………………………………………………………………………..

Неминовно, деца проводе већи део слободног времена уз различите врсте ме-
дија, јер у њима проналазе садржаје, симболе и значења времена у ко-
јем живе. Одговоре на питања за која су заинтересована, а произлазе из
њихових узрасних и развојних карактеристика, деца често проналазе у
садржајима медија. Родитељи, наставници и вршњаци нису увек дово-
љан извор подршке за дилеме са којима се суочавају млади. У том сми-
слу, школа има шансу да искористи несистематичност и непоузданост у
сазнавању путем медија и понуди ученицима квалитативно другачије
образовно окружење. Сматра се да је младе неопходно научити да пар-
тиципирају у медијском животу једног друштва, да употребљавају вла-
стите ресурсе и утичу делимично на њихово обликовање. Учешће у раз-
ним облицима медијске културе укључује, између осталог, способност
схватања и критичког односа према порукама и значењима који леже у
њиховој основи. Келнер (Kelner, 2004) истиче да публика може успешно
да се супротстави разним видовима медијске манипулације на тај на-
чин што ће користити своју културу као извор властите моћи и ствара-
ња сопствених значења, идентитета и облика живота. Аутор говори о
»критичкој медијској педагогији«, односно залаже се за развој методе
»критичке медијске писмености« која подразумева да млади изграде
критички однос према медијским представама и дискурсима. Прециз-
није, млади треба да се подучавају како да користе медије као инстру-
менте друштвених промена, да овладају критеријумима за селекцију и
вредновање информација које пласирају медији и да упознају алтерна-
тивне облике медијске културе (Интернет, независна филмска и видео
продукција). Истиче се да медијска култура и њени садржаји који се
пласирају гледаоцима, доприносе демократизацији друштва али могу
представљати и препреке за тај процес уколико промовишу недемократ-
ске вредности (на пример, расне предрасуде или сексистичке поруке).
Критичка медијска писменост подразумева и оспособљавање младих у
тумачењу и разумевању стереотипа који су експлицитно и имплицитно
присутни у различитим телевизијским продуктима. Наиме, медијски
простор у јавном мњењу темељи се на стереотипима, али се и сами сте-
реотипи развијају у складу са мишљењем јавности. Политичке и остале
друштвене структуре користе се медијском пропагандом како би фор-
мирали и ширили стереотипе у складу са њиховим интересима (Pedagoška
enciklopedija, 1989). Стереотипи могу бити опасни уколико се кори-
сте као оружје у конфликтима, бизнису или политици, јер су они резул-
тат систематског процеса конструисања од стране доминантних и моћ-
них друштвених група. Бројне медијске манипулације моћних лобија
настоје да стереотипизирају поједине групе у друштву, с циљем да оп-
стану и задрже властиту моћ. Зато је медијско описмењавање један од
нужних корака у формирању појединца који самостално мисли, чини
изборе и критички тумачи оно што му нуди медијско тржиште.

У тексту даље можете прочитати још

Приступи у изучавању стереотипа

Шта су стереотипи? Како се развијају и зашто стереотипи тако дуго оп-
стају? Када и како се стереотипи користе? Како можемо мењати стерео-
типе код људи?

Телевизија и стереотипи

Телевизија као снажан модел идентификаци-
је, постаје један од извора посредством кога млади уче о људским одно-
сима у савременом друштву. Ефекат који телевизија производи је снаж-
нији уколико подражава систем вредности који је доминантан у поро-
дичном, школском и ширем окружењу младих. Креатори медијске сли-
ке, без обзира на вид телевизијског програма који нуде (реклама, сит-
ком, филм, спортски догађај), стереотипно обликују садржаје који се
преносе путем слике и тона.

 

Stereotipi_u_medijima_i_medijsko_opismenjavanje_mladih_alqbs4ivxs00

 

Ивана Ђерић* и Рајка Студен
Институт за педагошка истраживања, Београд