Učenici

Slovarice, da ili ne 2. deo

OSVRT NA PRINCIP NA KOME POČIVAJU SLOVARICE

 

Moj sagovornik je Ljiljana Ranđić, psiholog, neuropsihološki dijagnostičar razvojnog doba koja je sa zadovoljstvom prihvatila razgovor na temu slovarica i učenja slova preko kao i principa na kojima počivaju ova didaktička sredstva za početno opismenjavanje dece.

Da li biste to vase zapažanje mogli da potkrepite i nekim empirijskim pokazateljima?

Da, iako su se dokazi “slučajno” nametnuli tokom traganja za nekim drugim podacima, vezanim za process konstrukcije testa fonološke svenosti. Doduše, pitanje je da li slučajnosti postoje.

Elem, pred kraj jednog članka (M. Pavić I J. Sindik, 2010) na tu temu navodi se usputno zapažanje koje upravo upućuje na mehanizam stvaranja zbrke posredstvom tradicionalnih slovarica. Naime, navodi se primer deteta koje je slovo NJ pročitalo kao LJ, a geneza greške počiva upravo na vezi između slova i slikovnog pojma: uz slovo NJ bila je “vezana” slika njihaljke, kako se često naziva ljuljaška u hrvatskom izgovoru. Međutim, dete je sliku dekodiralo kao ljuljašku, izolovalo početno slovo i pročitalo ga kao LJ! Eto dokaza kako ovaj princip vezivanja dovodi do zbrke i greške u dekodiranju.

Ovim povodom je baš zgodno citirati Bakovljeva koji kaže: ,,Nastava može biti očigledna i bez ikakvih očiglednih sredstava, a ne mora biti očigledna ni s mnoštvom takvih sredstava.”

Ja bih se drznula da tvrdim kako su deca zapravo učila slova uprkos, a ne zahvaljujući ovakvim slovaricama.

I sama sam, kao učitelj sa dugogodišnjim iskustvom bila sklona da ozbiljno dovedem u pitanje ovaj princip koji zaista nikada nije ozbiljno revidiran. Šta mislite, kako je do toga došlo i kako je došlo do nastanka ovog principa.

I sama sam postavila sebi ovaka pitanja ali nisam uspela da doprem do građe koja bi ukazala na genezu ovog principa.

Ono što mi se nametnulo kao logičan i moguć odgovor jeste pretpostavka da smo princip početne obuke posredstvom didaktičkih elemenata sa navedenim ,,principom očiglednosti”, zapravo preslikali kao rešenje od naroda anglosaksonskog porekla i, uopšte, dubljih ortografija od naše.

Kada nemate princip apsolutnog reciprociteta glas-slovo i doslednosti konvertovanja, vi ste na neki način u nevolji. Rešenje se nameće u vezivanju cele reči za slikovno predstavljen pojam. Tako reč, a ne slovo, postaje najmanja jezička jedinica.Ovo bismo donekle mogli da opravdamo jer u ovom slučaju nemamo zbrku i netačne informacije. Jer – slika evidentno jeste adekvatan represent reči. Ali onda se desilo da se neko dosetio da bojom istakne početno slovo u datoj reči i unese dodatni asocijativni element. Najzad, neko treći – verujući da ide ka pojednostavljenju i namećući svoje “inventivno” rešenje (a očigledno nemajući dovoljno znanja o neurokognitivnom razvoju) – odbacio je “suvišna slova”, ostavljajući samo početno uz sliku i tako proizveo novi princip i zbrku o kojoj govorismo.

U SLEDEĆEM NASTAVKU O TOME ZAŠTO JE NAŠE PISMO NAJTEŽE ZA UČENJE I IMA LI TO VEZE SA REZULTATIMA NA PISA TESTIRANJU

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.