Srpski jezik IV

Slovarice, da ili ne?

Ljiljana Ranđić, psiholog, neuropsihološki dijagnostičar razvojnog govori na temu učenja slova preko slovarica, kao i principa na kojima počivaju ova didaktička sredstva za početno opismenjavanje dece.

 

Kao učiteljgodinama sam opismenjivala decu i razmišljala o tome koliko je teško usvojiti sva slova ćirilice i latinice, metodom koja od dece zahteva veoma složen misaoni proces koji očigledno ide od složenog ka jednostavnom, a ne obrnuto što je osnov svakog pravilnog i brzog učenja. I, naravno, moje kompetencije ne sežu dotle da o tome mogu da diskutujem, pa to pitanje ponavljam sebi svake četvrte godine kada uzmem prvake. Na jesen mi opet dolazi nova generacija prvaka i ono, gle čuda, neko ko je kompetentan i stručan potvrđuje moje pitanje. Zbog toga sam razgovarala sa Ljiljanom Ranđić, psihologom, neuropsihološkim dijagnostičarom razvojnog doba koja radi u centru koji se bavi detekcijom, dijagnostikom i tretmanom dece sa govorno-jezičkim i razvojnim poteškoćama. Sa zadovoljstvom je prihvatila razgovor na temu slovarica i učenja slova preko slovarica kao i principa na kojima počivaju ova didaktička sredstva za početno opismenjavanje dece.

Kao učitelja, veoma me je zaintrigirao tekst o usvajanju slova i načinu na koji to radimo. Kao psiholog i neuropsihološki dijagnostičar razvojnog doba, imate potpuno drugačiji pogled.

– Učenje prvih slova nije nužno vezano za slovaricu kao pomoćno sredstvo, ali ona je postala simbol prvih dečijih koraka ka svetu slova i didaktičko sredstvo bez premca. Slovarica, konstruisana tako da podržava ortografski sistem pisma koje se usvaja, uz standardizovani metodski pristup trebalo bi da s lakoćom uvede decu u svet slova i početnog čitanja. Međutim, princip na kome počivaju tradicionane slovarice – bez obzira na grafički izraz i osavremenjenu formu – zapravo nije kompatibilan našoj ortografiji koja je najjednostavnija na svetu. Paradoksalno, uprkos tome – on nikada nije doveden u pitanje, a kamoli ozbiljnije revidiran od strane struka u čijem je to domenu.

Možete li to malo da nam pojasnite?

– Princip je, na prvi mah, veoma jednostavan. Slovo, koje se uči asocijativno, (princip blizine) povezano je sa poznatim pojmom koji je perceptivno predstavljen u vidu crteža, a ono zapravo odgovara početnom slovu reči koja je crtežom predstavljena. Tako dobijamo ono čuveno A-avion, I-igla itd.

Ovaj princip je široko primenjen u gotovo svim jezicima koji koriste fonetsko pismo. Međutim, on ne samo da je neusklađen sa neuropsihološkim saznanjima o početnom čitanju, već i ne odgovara stvarnosti, donosno deci pruža lažnu informaciju, stvara veštačke veze između slova i slikovnog pojma koje su nefunkcionalne i zapravo ne pomažu u učenju slova, a čitanja naročito.

Naša sagovornica objašnjava to na jednom primeru.

– Recimo da dete treba da nauči slovo A. Šta to zapravo znači? To znači da glas A treba da kodira, da mu pridoda grafem-slovo kao stabilni perceptivni stimulus- znak. Dakle, glas treba da predhodi kodu-slovu koje se izlaže kao perceptivni stimulans I tu nastaje veza, glas i slovo se grle i vezuju. Slika je tu  suvišna, nepotrebna. Zapravo se može reći da ona predstavlja ekvivokaciju, faktor zbrke u prenosu informacije. Ako bismo to pokušali da sagledamo iz neuropsiholoskog ugla, onda shvatamo da se pred detetom zapravo nalaze dva različita perceptivna stimulusa – jedan poznat – slika npr. Aviona i jedan nepoznat – grafem slova A.

Ona dodaje da je ideja primenjenog principa očiglednosti bila je da poznato pomogne usvajanje nepoznatog. Od asocijacitivnog principa blizine očekivalo se da odradi svoje.

– Međutim, na nivou kognitivne obrade – šta se zapravo od deteta traži da  perceptivni reprezent – na primer sliku aviona – premesti na nivo mentalne slike, te na tom nivou njome operiše tako što će da je prevede u akusičku formu. Nju zatim ponovo u perceptivnu, sada kao niz slova određenog redosleda, i to sve obavi na nivou mentalne slike. Tek potom, iz niza slova koje sagledava na mentalnom planu, dete treba da izdvoji početno slovo, a cilj je zapravo da se dete upozna sa tim slovom.

Ljiljana Ranđić ističe da tradicionalne slovarice daju pogrešnu informaciju, izjednačavanjem slike i slova, traže od deteta da višim kognitivnim procesima pojme elemente koji iziskuju mnogo nižu kognitivnu obradu, ali i unose faktor zbrke.

U sledećem tekstu govorićemo o tome šta kažu istraživanja na ovu temu.

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.