Uncategorized

Униформе и телефони

 

 

 

200-2

Увек сам школу (а самим тим и свој позив) доживљавала као место где ученике треба усмерити, оспособити за живот. Не давати им готова решења, не наређивати, већ им омогућити да сами нађу решења, сами изведу закључке, сами разумеју сврху правила и неопходност поштовања тих правила.
Увешћемо им школске униформе. Сви ће бити исти, једнаки.
Хоће ли касније у животу бити сви исти и једнаки? Па неће! Биће оних који ће на родитељски своме детету доћи у папучама, у званичну институцију у шареним гаћама за плажу. Да, то су они неваспитани, некултурни. А ко је требало да их научи како треба да се обуку? Родитељи и – школа! А како да их научи? Тако што ће их „укалупити“, што рече моја колегиница? Зар није паметније установити правила пристојног облачења – шта је примерено, а шта није, носити у школи. Показати да је могуће да се лепо изгледа и у пристојној одећи, да се може и тако изградити сопствени стил облачења. Хоће ли им униформе то омогућити? Како ће они сутра знати да пристојна одећа нису само неке тамо кецеље, мантили (или плисиране сукњице и сакои и беле кошуљице са краватама у скупљим варијантама). Како да сами изграде критеријуме како се обући за позориште, биоскоп (а како за журку и кафић), ако им нисмо омогућили да сами о томе промисле већ смо им наметнули готово решење које, сасвим сигурно, неће бити по свачијем укусу, јер, као што је одавно познато, укуси се разликују. И како уопште на тај начин да изграде укус и стил? Хоће ли се лепо осећати у школи они којима се таква одећа не свиђа?
Важан аргумент промотера идеје о униформама је и брисање социјалних разлика. Баш су се дивно сетили! А није им пало на памет да ако неко нема пара за пристојну одећу, неће имати ни за униформу (приче о томе да школа обезбеди новац када знамо да школе не би могле да опстану без ученичког динара који, опет, дају родитељи, нећу ни да коментаришем). Хоће ли сиромашна деца бити богатија ако имају униформу или ће само тако изгледати? Што би наш народ рекао – споља гладац, изнутра јадац, форма без суштине.
А сад телефони! То је зло! Шта ће им телефон на часу?
Иста прича. Забранити телефон у школи! Како онда да науче када је и у које сврхе непристојно користити телефон? Када сутра крену у живот, рећи ће: „Е, сад ми нико не брани, сада могу како ја хоћу“, па ће непристојно буљити у телефон када му дођу гости, не сматрајући да ради било шта непримерено.
Читам по друштвеним мрежама да идеју о протеривању телефона из школе подржава велики број колега и не могу да се начудим. Па хајде да им уведемо оне таблице из претходних векова!!! Данашњи телефони су мали компјутери, зашто их не искористити у сврху наставе? Зашто им не задати задатак, кад већ толико воле да сурфују, да пронађу неке информације на интернету? Знам једну професорку језика код које, ако заборавиш уџбеник, то не значи да можеш да „блејиш“ на часу јер, кад већ имаш телефон, фотографиши лекцију или вежбање, па можеш да пратиш наставу без проблема. Могућности је много, али треба се померити пар корака даље од таблица, досадног диктирања и предавања и става да само треба слушати на часу. На часу треба омогућити деци да раде, истражују, креирају, па ће нас онда и слушати.

Манди Живковић

2 мишљења на “Униформе и телефони”

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.