Učenici

Rezilijentnost – šta je to i kako je razvijati kod dece

1796479_10152239518309785_633487649_n

Rezilijentnost se može definisati kao prilagodljivost promenama i kapacitet za uspešnu adaptaciju, uprkos izazovima i teškim okolnostima.

 

Rezilijentne osobe se bolje nose sa svim vrstama stresa, bilo da je u pitanju profesionalni stres (gubitak posla, promena posla, nemogućnost napredovanja, nezadovoljstvo poslom, uvođenje nove metode rada i sl.) ili porodični problemi (razvod, bolest člana porodice, smrt u porodici, traumatsko iskustvo, preseljenje, problemi zavisnosti i zloupotreba psihoaktivnih supstanci člana porodice i slično).
Rezilijentnost je termin koji je prenesen iz engleskog jezika i teško se može prevesti jednom rečju zato što mu je značenje višeslojno. Za korov se kaže da je rezilijentan: čupaš ga, gaziš, zalivaš hemikalijama a on i dalje raste i napreduje. Rezilijentna osoba je osoba koja ne poklekne pred životnim nedaćama, koja istrajava u teškim uslovima, koja se prilagodi promeni i otporna je na stres. Zvuči kao bajka! Ali je moguće. Rezilijentnost je nešto što donesemo sa sobom na svet, neko u manjoj a neko u većoj meri. A onda, zavisno od okruženja u kojem odrastamo, bivamo podržani u razvoju rezilijentnosti pa ona raste i jača, ili ne budemo podržani pa ona zakržlja. Međutim i kao odrasle osobe mi možemo sami sebe da podržavamo u razvoju rezilijentnosti ili ne. Često, mi odrasli mislimo da je ono što smo postigli u svom ličnom razvoju sve što možemo da postignemo i ne trudimo se dalje. Ponekad budemo ogorčeni što nismo imali drugačije uslove u odrastanju te nismo razvili sve ono što bismo voleli da smo razvili. Lepa vest je da kad odrastemo, mi preuzimamo ulogu koju su odrasli imali u našim životima dok smo bili deca, pa onda možemo sami sebe da podržavamo u daljem razvoju ili ne. Što znači da možemo da razvijamo sve što bismo voleli da smo razvlili kao mlađi. Možda jeste malo teže, ali je svakako moguće. Za sve nas koji odgajamo decu ili radimo sa decom, briga o sebi i podrška koju sebi dajemo u svom razvoju je veoma bitna za naš odnos prema deci. Samo bića koja rastu mogu da podržavaju rast drugih. Mi dajemo drugima ono što dajemo sebi. Ako ne volim sebe, kako mogu da dajem ljubav drugima? Ako ne dozvoljavam sebi da pravim greške i iz njih učim, kako mogu da prihvatim dečje greške? Ako sebe doživljavam previše ozbiljno, kako mogu deci da dozvolim da budu detinjasta?

Rezilijentnost kao proces

Rezilijentnost nije karakterna osobina ili crta ličnosti. To nije sposobnost koju neko naprosto ima ili nema. Rezilijentnost je odlika normalnog adaptacionog sistema čoveka i ima aktivnu zaštitnu ulogu. Ona se ogleda u afektivnoj regulaciji, u povezivanju sa drugima, u racionalnom rešavanju problema i aktivnoj potrazi za sredstvima zaštite. To je složen proces koji obuhvata kognitivno razumevanje situacije, emocionalni stav prema događaju i veštinu upotrebe svrsishodne akcije. Iako se svi rađamo sa određenim potencijalom za odupiranje ugrožavajućim pojavama, ne može se reći da je rezilijentnost urođena sposobnost. To je veoma dinamičan sistem, koji je u stalnoj promeni pod uticajem individualnog iskustva i korišćenja urođenih potencijala. Osoba koja je u jednom trenutku pokazala zavidan stepen rezilijentnosti, može se potpuno izgubiti pod naletom nekih drugih okolnosti na koje nije toliko imuna. Rezilijentnost je stalni proces prilagođavanja novonastalim uslovim koji se sastoji u sticanju sve veće i šire kompetencije za reagovanje na stres. Ova sposobnost se uči, vežba i razvija.

******

Rezilijentnost je stalni proces prilagođavanja novonastalim uslovim koji se sastoji u sticanju sve veće i šire kompetencije za reagovanje na stres. U značajnoj je sprezi sa opštim razvojnim procesima, odnosima sa značajnim drugima i specifičnim životnim okolnostima osobe.

******

* Preduslovi kapaciteta za rezilijenciju

Rezilijentnost je u značajnoj sprezi sa opštim razvojnim procesima i ispunjavanjem razvojnih zadataka tokom života. Postoje mnogi razvojni modeli koji razvoj posmatraju iz različitih uglova, ali ono što im je zajedničko jeste ukazivanje na sukcesivno i postepeno sticanje određenih kompetencija. Svaki stadijum razvoja iz koje god teorije da dolazi, ima svoje specifične izazove koje jedinka treba da savlada. Svaka etapa razvoja predstavlja novi izazov za sticanje kompetencije rezilijentnosti. U zavisnosti od uspešnosti savladavanja razvojnih prepreka, jedinka biva ohrabrena ili obeshrabrena u svom daljem razvoju ove sposobnosti. S obzirom da su rane godine kritične za uspostavljanje bazičnih sposobnosti, rezilijentnost se takođe u tom periodu postavlja na svoje osnove.

Odnosi sa drugima, a naročito sa roditeljskim figurama, u ranom detinjstvu su od velikog značaja za adekvatan razvoj rezilijentnosti. Odrastanje u toploj i podržavajućoj sredini kod deteta stvara osećaj sigurnosti. Time mu se šalje poruka da je vredno i voljeno kao i da je svet sigurno mesto u kome je moguće ostvariti dobrobit. Uzrastu primereno prepuštanje odgovornosti i uključivanje u porodične odluke kod deteta razvija uverenje o sopstvenoj kompetenciji i mogućnosti da utiče na stvari koje mu se događaju. Sa druge strane, nestabilnost porodičnih odnosa rađa nesigurnost. Hladna porodična sredina, zlostavljanje ili zanemarivanje, dete stavljaju u kontekst bespomoćnosti i rađaju sliku o sopstvenoj inferiornosti, kao i uverenje da se stvari ne mogu kontrolisati i da je svet neprijateljsko mesto.

Iznenadne promene, nesrećne okolnosti i traumatična iskustva u velikoj meri stavljaju na probu čak i veoma uspešno razvijene kapacitete ličnosti. U tom smislu je svaka situacija u kojoj se rezilijentnost koristi kao adaptivni kapacitet u isto vreme i izazov za opstanak i dalji razvoj tog kapaciteta.

******

Svaka etapa razvoja predstavlja novi izazov za sticanje kompetencije rezilijentnosti. U zavisnosti od uspešnosti savladavanja razvojnih prepreka, jedinka biva ohrabrena ili obeshrabrena u svom daljem razvoju ove sposobnosti. S obzirom da su rane godine kritične za uspostavljanje bazičnih sposobnosti, rezilijentnost se takođe u tom periodu postavlja na svoje osnove.

*****

* Karakteristike rezilijentnih osoba

>>> Optimizam

Rezilijentne osobe su sklone da veruju u dobar ishod. One naglašavaju pozitivne aspekte događaja i imaju tendenciju da sve što im se dešava, bilo da je dobro ili loše, posmatraju iz perspektive korisnog iskustva, a time i da nađu smisao u svakoj situaciji u kojoj se zadese. Optimizam opstaje na uverenju da je moguće uticati na događaje i biti kreator, a ne samo pasivno trpeti. Optimistične osobe imaju snažnu orijentaciju ka budućnosti i usmerenost ciljevima koji su realni i ostvarivi, iako mogu biti ambiciozni i zahtevni. Oni imaju sposobnost da sagledaju širu perspektivu i da teškoće posmatraju kao šansu. Optimistične osobe se drže uverenja da uvek postoji više mogućnosti za rešenje nekog problema i ne osećaju se pritisnute nametnutim nužnostima.

>>> Samopoštovanje

Odnosi se na opažanje i procenu sopstvene vrednosti. Slika koju osoba ima o sebi je povezana sa kapacitetom za rezilijenciju. Samopoštovanje osobu podstiče da se fokusira na sopstvene prednosti i kvalitete, a redukuje oštri kriticizam i umesto njega koristi konstruktivnu kritiku koja vodi razvoju kapaciteta. Time osoba povećava svoj repertoar kompetencija i šansu da izađe na kraj sa najrazličitijim nedaćama. Samopoštovanje koje podstiče rezilijentnost se ne oslanja na grandioznu sliku o sebi koja nije utemeljena u realnosti, već na prihvatanje sebe kao kompleksne i celovite ličnosti od koje se očekuju kako uspesi tako i greške. Samoprihvatanje nije isto što i neutemeljeno veličanje sopstvenih zasluga i ličnosti već sagledavanje objektivnih mogućnosti koje, kolike god bile, uvek mogu da posluže nekom dobrom cilju. Uverenje da uvek možemo da ostvarimo visok stepen kompetencije u ma kojoj oblasti dovodi do nerealističnih očekivanja od sebe samih i stvaranja grandiozne slike o sebi ili pak dubokog razočarenja, a time i onemogućava uspostavljanje zdravih osnova samopoštovanja.

******

Rezilijentne osobe su sklone optimizmu, imaju tendenciju da sve što im se dešava posmatraju iz perspektive korisnog iskustva, fokusiraju se na sopstvene prednosti i kvalitete, koriste konstruktivnu kritiku, razvijaju bliske veze sa drugima, imaju razvijene socijalne veštine i svesni su svojih emocija.

******

>>> Socijalne veštine

Odnosi sa drugima nisu samo faktor razvoja rezilijentnosti, već su često i situacije koje rezilijentnost stavljaju na probu. Sigurna baza i prihvatajuća sredina važne su za razvoj osećaja sigurnosti i poverenja u druge. Osobe koje su u stanju darazvijaju bliske emocionalne veze sa drugima obezbeđuju sebi pomoćne ego snage na koje će moći da računaju u stanjima životnih kriza. Osobe koje imaju odnos međusobnog prihvatanja i razumevanja sa drugima, umeju da traže i da prihvate pomoć u pravom trenutku i na pravi način.Sa druge strane, veliki broj kriznih i veoma ugrožavajućih životnih prekretnica se tiče upravo odnosa sa značajnim drugima kao što su roditelji, deca, bračni partner, poslovni saradnici itd. Osobe koje imaju razvijene socijalne veštine kao što su aktivno slušanje, asertivni govor, sposobnost empatije, imaju veću šansu da razreše konfliktne situacije na način koji će biti podjednako zadovoljavajuć kako za njih, tako i za osobe do kojih im je stalo i da time prekinu neprijatno trpljenje.

>>> Emocionalna svesnost

Svaki psihološki problem nezaobilazno je i emocionalni problem. Ljudi doživljavaju nešto kao problem tek onda kad ga opažaju kao važno.Važne stvari su uvek emocionalno obojene a u emocijama koje doživljavamo krije se i veliki deo odgovora kako to da rešimo. Nije uvek lako prepoznati i na pravi način identifikovati sopstvene emocionalne reakcije.Naročito onda kada su emocije negativne ili izmešane, ljudi nastoje da ih izbegnu i time spreče nelagodnost i patnju koju one proizvode. Ali ono što ne prepoznamo ne možemo ni da kontrolišemo i promenimo.Rezilijentnost kod emocionalno osvešćenijh ljudi je znatno veća nego kod onih koji su to u manjoj meri. Ono što bi decu trebalo učiti od početka jeste da su sve emocije dozvoljene i prihvatljive.Iako su neke emocije, kao na primer bes, neprijatne i destruktivne, pogrešno bi bilo zabranjivati ih ili ih kažnjavati. Ako zabranimo bes,propustili smo šansu da ga obuzdamo, iskontrolišemo i preusmerimo. Negativne emocije su upravo ono što preovladava u stresnim i traumatičnim iskustvima. Da bismo se sa njima na produktivan način nosili, prvi korak je da ih prepoznamo. Tek kada znamo sa čime raspolažemo, možemo odabrati pravi put razrešenja.

******

Fleksibilnost sa kojom pristupamo rešavanju problema je ključna za verovatnoću zadovoljavajućeg ishoda. Ovaj korak pokazuje kreativne snage osobe koja pristupa rešavanju. Istina je da najčešće ne postoji jedan jedini najbolji pristup problemu. Jedini siguran način da se uverimo u ispravnost svoje odluke jeste da je primenimo.

******

* Rešavanje problema

Jedna od najbitnijih zajedničkih karakteristika rezilijentnih ljudi je veština rešavanja problema. Ona predstavlja šematizovani, naizgled prost sistem koraka u rešavanju bilo kog problema. On se može predstaviti kroz četiri tačke:

* Identifikacija problema: Iako se može učiniti kao vrlo očigledan, problem nije uvek na površini niti je njegova suština uvek potpuno jasna. Bićemo sigurni da smo identifikovali problem onda kad uspemo jasno da ga definišemo, opišemo svoje kognitivne i emocionalne doživljaje koje imamo u vezi sa njim, predočimo precizno cilj koji imamo i prepreku koja nam stoji na putu ostvarenja cilja.

* Produkcija mogućih rešenja:Fleksibilnost sa kojom pristupamo rešavanju problema je ključna za verovatnoću zadovoljavajućeg ishoda. Ovaj korak pokazuje kreativne snage osobe koja pristupa rešavanju. Iako u ovom koraku akcenat nije na vrednovanju i procenjivanju, već na nesputanom produkovanju većeg broja ideja, ovde se ujedno najbolje vidi i sklonost ka skučenom mišljenju i autocenzuri. Što smo više rigidni, anksiozni i nesigurni, to nam je spisak predloženih rešenja kraći, a time smo i dalje od pravog izbora rešenja.

* Evaluacija rešenja i odabir: Istina je da najčešće ne postoji jedan jedini najbolji pristup problemu. Ono što možemo da uradimo je da razmislimo šta nam se čini kao najbolji pogodak, uzimajući u obzir sve elemente problema koje smo razložili u prvom koraku.

* Procena ishoda: Jedini siguran način da se uverimo u ispravnost svoje odluke jeste da je primenimo. Tada možemo da proverimo da li rešenje ‘radi’ preko procene ishoda. Ukoliko smo nezadovoljni rešenjem, po svoj prilici nam je neka mogućnost promakla već na drugom koraku.U tom slučaju nazad na korak 2!

Često se sistem odlučivanja ne odvija u ovako očiglednom šematizovanom nizu. Ljudi kojima ovo ide od ruke to rade spontano, bez mnogo svesti o svim koracima koje sprovode. Oni su ovu veštinu automatizovali i tako uklopili u svoj sistem razmišljanja da je više i ni ne primećuju.

* Unapređivanje sposobnosti rezilijentnosti

Odolevanje negativnim posledicamastresogenih događaja nije nešto što se jednostavno desi. Da bismo se opremili instrumentima za odbranu od životnih nedaća, bitno je da budemo u centru zbivanja. To, po pravilu, nije lak posao. Tuđa iskustva mogu da nam budu korisna, ali i da nas odvedu u pogrešnom smeru. Razvoj rezilijentnosti jetesno povezan sa razvojem ličnosti u celini, pa je kao i razvoj ličnosti, duboko individualan. Ono što možemo da dobijemo od iskustava drugih ljudi jeste gomila nerazvrstanih informacija u kojima sami moramo da pronađemo nešto za sebe, da prepoznamo ono što je univerzalno i što nas čini sličnim drugima, kao i ono što kod nas nikada ne bi radilo i ostaje potpuno lično. Nekada lični kapaciteti nisu dovoljno razvijeni za veličinu problema kojim smo zatečeni. Krizne intervencije, kratke psihoterapije u stanjima akutnih životnih potresa, onda kada problem prevazilazi trenutne lične kapacitete za razrešenje, mogu pomoći da se izgrade adekvatni mehanizmi rezilijentnosti i ne sklizne u hroničnu bespomoćnost.

– See more at: http://www.danas.rs/dodaci/psihologija/vestina_suocavanja_sa_zivotnim_nedacama.62.html?news_id=192918#sthash.TDpjPMxX.dpuf

 

Izvor -http://www.rezilijentnost.rs/
http://www.danas.rs

 

Srpski jezik IV

Pet vekova Bukvara

10390025_863939763623328_50985970500637766_n

O petovekovnoj istoriji naše najčitanije knjige govori zbornik radova „Bukvari i bukvarska nastava kod Srba“ i „Bibliografije srpskih bukvara“.

Prvi srpski Bukvar štampan je u Veneciji 1597. godine, a u Beogradu tek 1838. godine.

Prilog Natalije Sinanović

Ovaj prilog pogledajte na ovom linku

O vrednosti Bukvara kroz istoriju dugu 411 godina, govori zbornik Bukvar i bukvarska nastava kod Srba. To je sažeta istorija srpske prosvete iz koje se može čitati mnogo stvari. Pre svega, da su nekada najznačajniji ljudi srpske kulture poput Zaharija Orfelina i Vuka Karadžića, pisali bukvare, dok ih danas pišu specijalisti.

„Ako zaista postoji jedna knjiga koja nije sporna, jedna knjiga kojoj ne bismo mogli davati zamerke – jeste Bukvar, jer Bukvar jeste, zaista, prva knjiga, osnovna knjiga koju sa zadovoljstvom čitaju svi koji imaju malo škole, i oni koji su bili loši đaci, i oni kojima škola nije motivisana“, rekao je docent Veljko Brborić sa Filološkog fakulteta u Beogradu.

Zbornik već živi u praksi. Za studente Učiteljskog fakultetu u Beogradu otvoren je izborni predmet Bukvar i bukvarska nastava.

„Uče kriterijume da u ovom mnoštvu bukvara koji se danas pojavljuju odaberu najbolji, da na taj način vrše pritisak na izdavače da objavljuju što bolje bukvare, a nadamo se da će neko od njih, kroz koju godinu, biti i autor bukvara“, rekao je prof. Aleksandar Jovanović, dekan Učiteljskog fakulteta u Beogradu.

Nekada je Bukvar živeo i po četrdeset godina, a u ovom trenutku pravo da ga štampa ima 27 izdavača. Posle Beograda, izložbu o istoriji Bukvara videće žitelji širom Srbije.

„Zainteresovan je veliki broj muzeja da je prihvati širom Srbije, ali što je još interesantnije, mislim da je nama to i osnovni zadatak da bude gost na Učiteljskim fakultetima po Srbiji“, kaže Branislava Jordanović, rukovodilac projekta.

Pokretna izložba kreće iz Valjeva, 22. oktobra.

Izvor -http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/16/Kultura/782472/Pet%20vekova%20Bukvara.html

 

Učenici

Kako pomoći detetu da se slaže sa nastavnicima?

923239_816336161724751_6424318735961611318_n

 

Često i roditelje treba podsetiti na značaj poštovanja i dobrog odnosa sa nastavnicima, a ne samo decu, istini za volju. Dobar odnos sa nastavnikom detetu može značajno da pomogne u budućnosti. Tačno je da je dečiji stav prema određenom predmetu umnogome određen stavom prema nastavniku koji ga predaje, ali niko se neće potruditi više od nastavnika da objasni detetu hemijske reakcije ili trigonometrijske funkcije. Dete koje voli neki predmet i želi da učestvuje na takmičenjima ili kvizovima, daleko će dalje dospeti uz pomoć nastavnika koji neće štedeti svoje vreme za dodatne časove i pripremu za takmičenje.

Nastavnici su takođe ona grupa odraslih koja najbolje može da prepozna  sklonosti i talente deteta i usmeri ga i vodi u usavršavanju, pa i u odabiru buduće karijere. Često nastavnici čak prvi prepoznaju problematičnu situaciju u kojoj se dete nađe i mnogi su zaista spremni da pomognu, bilo savetom, bilo usmeravanjem deteta na pravu osobu.

Ukoliko je vama kao roditelju jasno koliko je dobar odnos sa nastavnikom važan za dete, lakše ćete mu objasniti da se iza debelih naočara nastavnice fizike krije sasvim normalna osoba koja je voljna da mu pomogne da nauči i razume zakone ove nauke.

Kako razviti dobar odnos sa nastavnicima

Normalno je da će dete imati omiljene nastavnike — neki će biti stvarno zainteresovani za njihov razvoj i podsticati ih da daju sve od sebe, ali biće i onih koji se detetu baš i ne dopadaju. To je sasvim legitimno, sve dok je vašem detetu jasno da postoje osnovna pravila koja ono treba da poštuje u školi:

1. kao prvo i osnovno pravilo, dolazi na časove na vreme, spreman, sa pripremljenim domaćim zadacima
2. obraća pažnju na času, poštuje nastavnika i ponaša se u skladu sa školskim pravilima (bez korišćenja mobilnih telefona tokom časova i sl.)
3. pokazuje zainteresovanost za predmet i pita ako mu nešto nije jasno  (čak i ako dete nije matematički genije, činjenica da obraća pažnju na času matematike šalje poruku nastavniku da se trudi)

Postoje, svakako i taktike „približavanja“ nastavnicima koje ni oni sami, a ni drugi učenici ne ocenjuju kao pozitivne. Objasnite detetu da neiskrenost, nastojanje da budu „omiljeni učenik“ ili poklanjanje neprimerenih i skupih poklona nisu način da se osvoji simpatija nastavnika, ali ni status najpopularnijeg deteta u odeljenju.

Najčešći problemi u odnosu sa nastavnicima

Ako vaše dete ima problem sa nekim nastavnikom, porazgovarajte sa njim i zajedno pronađite šta je razlog. Možda mu se ne dopada taj predmet, teško mu je da razume nešto ili mu prosto nije prijatno na času kod tog nastavnika.

Ako dete ne voli predmet koji nastavnik predaje, to osećanje može da se preslika i na odnos sa nastavnikom. U tom slučaju ga posavetujte da časove koji mu nisu omiljeni posmatra kao samo jedan korak ka ostvarenju nekog cilja, bilo da kasnije upiše fakultet koji želi, ili da ostvari dobar uspeh u školi i kao nagradu dobije odlazak na ekskurziju. Druga taktika može da bude da pokažete detetu na koji način to znanje može da se primeni u životu, na primer, dete možda ne voli matematiku, ali pokažite mu koliko procentni račun može da mu pomogne da izračuna cenu neke robe na rasprodaji ili u proceni uspeha omiljenog sportskog kluba.

Ako je detetu predmet težak i ne može da ga savlada, angažujte se da mu pomognete oko domaćih zadataka i zamolite nastavnika za dodatnu nastavu. Privatni časovi kod drugog nastavnika sa drugačijim pistupom materiji takođe mogu da budu dobro rešenje. Možete i vi da popričate sa profesorom da pokuša da objasni detetu materiju u nekom drugom svetlu, ili posavetujte dete da mu drug iz odeljenja objasni kako je on shvatio neki matematički problem (često je to čak najefikasnije rešenje jer deca istog uzrasta često razmišljaju na veoma sličan način).

Moguće je i da se detetu nastavnik jednostavno ne sviđa. U odnosu između nastavnika i učenika ličnosti i jednih i drugih su u prvom planu i jednostavno je prirodno da se neki ljudi uklapaju i razumeju bolje od drugih. Nemoguće je da se stalno slažete sa svakim i to je, takođe, jedna od važnih životnih lekcija za vaše dete. Što pre nauči kako da nađe način za saradnju sa ljudima sa kojima se po prirodi stvari ne slaže na prvu loptu, to bolje za njega. Osnovno poštovanje i ljubaznost se ovde očekuju sa obe strane. Dok se od nastavnika očekuje da budu fer i sve tretiraju jednako, i đaci imaju svoj deo odgovornosti – ne moraju da se slažu sa svim što nastavnik kaže, mogu da traže da polažu test ponovo ili da nastavnik objasni zašto im je dao neku ocenu, ali zato jeste na njima da budu pristojni, da dođu na čas, ili ako ne dolaze da donesu opravdanje.

Šta ako se dete ne slaže sa nastavnikom

Praćenjem detetovog odnosa prema školi i nastavnicima sprečićete situaciju da ono beži sa časa kako bi izbeglo nastavnika sa kojim se ne slaže. Čak i ako neslaganje ode toliko daleko, razgovarajte sa detetom i zajedno ustanovite razloge neslaganja i taktiku za prevazilaženje. Rešenje može da bude prilično jedostavno:

– razgovor sa nastavnikom u kome će mu dete samo objasniti zbog čega se ne oseća prijatno na časovima, bilo da smatra da nastavnik ne ceni njegove odgovore ili da ne može da dođe do reči jer se stalno čuje samo nekoliko đaka
– fokusiranje na ono što dete može da nauči od nastavnika, a zanemarivanje onog dela ličnosti koji se detetu ne dopada
– razgovor sa drugovima iz odeljenja kojima taj predmet ide bolje, njihov savet za učenje ili korišćenje njihovih beleški sa časa
– razgovor sa školskim psihologom koji može da posavetuje dete ili da posreduje u odnosu sa nastavnikom sa kojim se dete ne slaže.

U najvećem broju slučajeva problemi se mogu rešiti nekom od ovih taktika, ali ako se dete i pored toga ne slaže sa nastavnikom, ili se nađe u situaciji da je ponašanje nastavnika na bilo koji način bilo uvredljivo, na vama je da odmah zajedno sa direktorom ili školskim psihologom razgovarate sa ovim nastavnikom.

Nastojte da razvijete takav stav deteta da nastavnike vidi kao ljude i pomozite mu da razvije ljubav prema učenju, jer se ta navika zadržava i u odraslom periodu i pruža čoveku zadovoljstvo kao retko koja druga navika.

Izvor: http://www.najboljamamanasvetu.com/