Tekstovi

Беџ срама за умањивање вредности језичке културе

arewealone

Нека  србисти крену даље у реализацију  дивне идеје ове младе особе

Економисање језиком или друштво неписмених

 

 

*Апсолвент Филолошког факултета Универзитета у Београду

Деана Димитријевић

Деца данас имају више писаних преписки, путем порука и мејлова, него ранијих година, у којима се сигурно међусобно разумеју, али задржавајући се на скраћеницама и англицизмима

„Људе који воде рачуна о граматици често карактеришу као цепидлаке. Ја кажем да људе који о њој не воде рачуна не треба да изненади ако ми уопште не обраћамо пажњу када они говоре”, изјавио је новинар Би-Би-Сија Џереми Паксман, овогодишњи члан жирија награде „Лоша граматика”. Циљ овог пројекта је да опомене институције и људе у медијима који су се неправилно изражавали.

Наравно, догађај је испраћен великим незадовољством новинара који су доспели на листу „лоших говорника”, који су потом, у своју одбрану, те грешке назвали „минорним”, јер се оне увек могу десити, а важнији је ,,контекст колумни који допире до читалаца”. Ако се фокусирамо само на контекст, да ли онда престаје брига о правилима?

На прошлогодишњем тестирању матерњег језика, просечна оцена наших малих матураната била је бедна, довољан два. Деца данас имају више писаних преписки, путем порука и мејлова, него ранијих година, у којима се сигурно међусобно разумеју, али задржавајући се на скраћеницама и англицизмима не користе језичке капацитете српског језика. Ограничавајући своје говорништво тим приступом, осиромашују лични идентитет, спутавајући будуће кораке у свакој сфери друштвеног живота.

Економисање језиком на друштвеним мрежама постаје свакодневица, а сленг се због интензивности употребе доживљава као саставни део наше језичке културе. Младима најпривлачније, дописивање и упознавање на интернету – такође може да трпи због оваквих говорних шупљина и незнања.

Сви смо имали прилике да чујемо како је неко изгубио интересовање за неку особу после преписке у којој је обелодањено непознавање културе изражавања. Сваким новим видом комуникације и њеном модернизацијом језик еволуира, али чак и у сфери интернет познанстава постоји подразумевана основа комуникације, која искључује људе који је немају. Алберт Ајнштајн је рекао да се плаши како ће „технологија надмашити људску коресподенцију” и да ће се „створити генерација идиота”. Важност говора је управо у његовој улози да конципира мисао.

Сиромашним вокабуларом и непознавањем правописне културе, граматичке структуре јасног и правилног изражавања, човек не може да обједини своју мисао, а потом та мисао не може напредовати. Огрешењем о наизглед ситна правила изражавања, заправо затварамо домете цивилизације, јер у 21. веку неписмена особа неће бити она која не уме да пише, већ она која не уме да учи, промишља и запажа.

Као што је то случај с бројним другим „невидљивим” законима, морала и културе понашања, и правописна култура је једна од оних на коју људи не обраћају пажњу, а да због тога не буду санкционисани. Можда је потребно створити јавни беџ срама, који би се додељивао институцијама и људима који умањују вредност језичке културе у медијском простору.

Симпатични „твит” који се појавио пре неколико дана управо је истакао тај проблем: некада, када људи пошаљу поруку са правописним грешкама претпостављали смо да су пијани или макар неиспавани, док је данас већа вероватноћа да су просто неписмени. Данас имамо докторе наука, политичаре и многе јавне личности који немају елементарну културу писмености.

Сигурно је да граматика није њихова струка, али ако кодекс понашања, култура као начин живота, поштовање других и поштовање себе није обавезан елеменат сваке индивидуе, без обзира на њено звање, у каквој реалности ми живимо?

деана
Деана Димитријевић
Реч је о овом твиту
tvit
Извор/http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Ekonomisanje-jezikom-ili-drustvo-nepismenih.sr.html?fb_action_ids=882253365123484&fb_action_types=og.recommends