Blogovi kolega

STRAH OD ŠKOLE (SKOLINOFOBIJA)

 

0_9f583_15b4e50d_M

Strah je neugodno osećajno stanje koje se manifestuje u napetosti, strepnji, nelagodi, nespokojstvu.

Važno je razlikovati normalne razvojne strahove od pravog straha (fobije) od škole.

Školska fobija je iracionalan strah vezan uz neke školske okolnosti (uz neku objektivnu ili izmišljenu, iracionalnu preteću opasnost), manifestuje se kroz izbegavanje škole na različite načine. Iako ne postoji objektivna opasnost, kod deteta se javlja jaka reakcija teskobe.

Ponekad je strah od škole prikriven, ‘kamufliran’ (somatizirani strah), najčešće fiksiran u pojedinim dielovima tiela (bolovi u stomaku, glavobolja, nagon na povraćanje, preterano znojenje i sl.) uz uredan lekarski nalaz. Te se tegobe javljaju pre ili nakon škole, a ne javljaju se tokom vikenda, praznika.

Prema Wenar 2002. školska fobija javlja se u 0,4 do 1,5 % dece uzrata od 5 do 17 godina, najčešće se javlja u dobi od 14 godina, češće kod dečaka, češće kod jedinaca, kod razmažene i preterano zaštićivane djece.

Kad se te poteškoće javljaju kod mlađe dece češće se radi o separacijskom strahu (strah od odvajanja).

Učenici koji ‘markiraju’ izbegavaju školu jer im je negde drugdje zanimljivije, dok učenici kod kojih je prisutan strah od škole kad pobjegnu s nastave idu kući, ne odlaze iz škole na neka druga (zanimljivija) mjesta.

Najpodložnija strahu od škole su deca koja su neprihvaćena u skupini vršnjaka, djeca koja imaju slabo razvijene socijalne veeštine, loše odnose i još lošije iskustvo sa vršnjacima. Događa se i da ih vršnjaci progone, ismejavaju, vrejeđaju, ponižavaju pa se osjećaju neugodno, bolno, jadno, očajno… To kod njih može pobuditi strah od škole, zbog čega izbjegavaju odlazak na nastavu pravdajući to bolešću ili nekim drugim razlozima.

Rizik je povećan kod pretjerano zaštićivanog, razmaženog djeteta koje je u porodici u središtu pažnje, koje u porodici nema potrebu za ulaganjem napora i truda u rešavanje nastalih poteškoća. U društvu vršnjaka nema povlastica i samo se mora za sve izboriti. Kako dete nije osposobljeno za ravnopravnost s drugom decom može se osjećati bespomoćno, ugroženo, neuspešno, a ti osećaji otvaraju prostor razvoju straha.

Rizik je povećan i kod djece čiji su roditelji skloni čestoj primjeni represivnih odgojnih postupaka (krutost, pretnje, fizičko kažnjavanje…). Kod deteta je prisutan realan strah od mogućih posljedica u slučaju neuspjeha, koji se može razviti u školsku fobiju.

Nije dobro ni kad su očekivanja od deteta veća u odnosu prema njegovim mogućnostima, pa im dete ne može udovoljiti. Tu se javlja strah od neuspeha, kao i strah od posledica zbog mogućeg neuspeha, tj.strah da neće udovoljiti očekivanjima (roditelja, učitelja…) te mogućih posledica zbog toga.

Naravno da je od izuzetne važnosti odnos učenika i učitelja, kao i osoba učitelja. Ukoliko se dete boji učitelja to može biti preduclov za razvoj straha.

I sve one okolnosti koje mogu dete učiniti nezadovoljnim, nesigurnim, stvoriti privid njegove nezaštićenosti, pa i ugroženosti, mogu prouzrokovati strah od škole, npr. porodične teškoće – bračne krize roditelja, bolest člana porodice, odsutnost člana porodice svađe i sl.

Detetu je potrebna pomoć starijih kako bi se rešilo straha. Pri tome je nužna suradnja roditelja i škole. Naravno da je nemoguće ‘vratiti’ dete u školu bez pomoći vršnjaka. Ponekad je dovoljan i samo jedan prijatelj da se dijete osjeti prihvaćeno i zadovoljno, ali je potrebno u razredu graditi osećaje poverenja, uvažavanja različitosti, razvijati takve odnose da se svako dete među vršnjacima može osjećati sigurnim i ravnopravnim članom.

Potrebno je utvrditi uzroke straha, roditelji u dogovoru s učiteljem treba da nastoje da ih uklone i treba preduzeti mere da dete zavoli školu i učitelja, da se oslobodi straha, stekne sigurnost u vlastite sposobnosti, mogućnosti i veru u postizanje zadovoljavajućih školskih rezultata.

Ukoliko u školi i roditeljskom domu vlada poveenje, uvažavanje dečje ličnosti, deca su dobro prihvaćeni i ravnopravni članovi, imamo uslove za zdrav razvoj dece. Tada se deca osjećaju prijatno, sigurno, zadovoljno, sretno i nema mesta za razvoj strahova.

Kvalitetan odgajatelj (roditelj, učitelj) omogućava detetu da greši, a da za to ne bude kažnjeno. Ukidanje straha poziva na zalaganje. Prihvaćanje pogrešaka potiče učenje. Uspostaviti povjerenje znači stvoriti osjećaj da sam zainteresiran: tu sam da bih ti pomogao, a ne da bih te povredio; mislim na tvoje dobro. Kad ti postižeš uspjehe, kad kvalitetno radiš i kad zadovoljavaš svoje potrebe, to isto činim i ja.

Može pomoći ako detetu pričamo o svom strahu iz djetinjstva, o strahovima i iskustvima drugih ljudi, ako mu pričamo priče o hrabroj djeci, hrabrim ljudima… S mlađom decom može biti korisno ako izmišljamo, dovršavamo priče u kojima se neko boji, ako se igramo- izmjenjujemo uloge, strašimo nekoga, ako se igramo pantomime (budite strašni, glumite strah), možemo igrati, izmišljati strašne pokrete…

Važno je naglasiti da strah od škole nije moguće riješiti kod kuće, izostanci iz škole samo potiču dečji strah. Detetu se može pomoći tačnim planiranjem, a ne izbegavanjem situacije.

Svako oklevanje, pokušaj izbegavanja odlaska u školu, a pogotovo javno odbijanje, roditelj mora da najozbiljnije shvati. Dobro je prvo se obratiti učitelju – nastavniku deteta, a ukoliko simptomi traju više nedelja preporučuje se pomoć stručnjaka. Ako škola nema zaposlenog psihologa ili socijalnog pedagoga, školski lekar će uputiti roditelje gde mogu dobiti pomoć.

Izvor:http://www.skolarac.net/index.php?option=com_k2&view=item&id=741:strah-od-%C5%A1kole-skolinofobija&Itemid=221

Blogovi kolega

Тражим дан у години..за Србе..

 

0_94049_85269d5_S

Тражим дан у години..за Србе.. Originalna verzija – Kata Bucik

 

Тражим дан у години..за Србе..

Волела бих да ми неко каже постоји ли слободан термин у међународном календару за Србе..

За оне паметне и образоване..
За добре људе и поштене душе..

За оне који не рипају уз грозоморе Гранда и за оне за које је Велики брат само страховито предвиђање из Орвеловог романа..

За оне који разговарају са својим ближњима пред угашеним телевизором, док са оне стране екрана парадирају зликовачки турски султани и поремећене индијске сељанчице..

За оне који воле своју породицу, своју децу и свог комшију..
За оне за које је једина парада она у којој учествују лепи, кршни момци у униформи поносног српског војника..

За оне који се диве Манасији, Студеници и Милешеву уместо да идоле траже у Мекдоналдсу и политичким партијама којима је, очито, једина сврха да заваде браћу и закрве пријатеље..

За оне који се не поносе легализованом проституцијом на београдским сплавовима..

За оне за које је лепа жена она којој је насмејано лице најбоља шминка, а једина пластика у власништву..саксија у којој гаји афричке љубичице и цикламе..

За оне скромне, невидљиве и повучене који се не грабе, не отимају и не понижавају своје ближње..За талентоване, маштовите и свестране..

За оне за које живот представља радост и лепоту, а не грабеж, отимачину и бес..

Молим један дан за њих..
Не мора бити ни међународни баш..
Може и неки локални, мали, занемарљиви датум, неки стидљиви дан који никоме другоме не треба..а Србима би значио..
Да их се неко сети..макар једном годишње..
И да покуша да их разуме, подржи и испоштује..

Када су већ осталим данима заборављени, исмејани и скрајнути..
У својој земљи, свом граду, селу и крају..
Невољени и несхваћени..
А живи..
И жељни да и њих неко воли..
Можда тако поново заволе сами себе..


(Ката Буцик)

Tekstovi

I to se uči: Šta znači izviniti se?

izvinjenje-glavna

Svako pravo izvinjenje ima tri dela:

I Deo „Žao mi je.“

Zatim „Moja greška“.

I „Šta mogu da učinim da je ispravim“. (S tim da mnogi zaborave na treći deo).

Zašto vam je uopšte bitno da vam se neko izvini ukoliko vas je uvredio, povredio i naneo bilo kakvu bol ili štetu? Suština je da želite da taj ’krivac’ zna da ste povređeni zbog njegovih poteza, da razume kako se osećate i da je iskren u svemu tome. Svakome je važno da se uveri da se cela neprijatna situacija neće ponoviti, a izvinjenje je upravo neka vrsta obećanja.

Izvinjenje nisu samo reči. Ono samo počinje rečima. Pravo izvinjenje je u delu. Kada se nekome izvinjavate iskreno, to ne znači samo „Izvini, žao mi je, moja greška“, već i drugačije ponašanje od onog zbog kojeg se izvinjavate i koje je povredilo drugu osobu.

Ako vam je do nekoga zaista stalo, želite da ga zadržite u svom okruženju i želite da potvdite, sebi pre svega, da ste neko vredan pažnje i truda, treba da naučite ’umetnost izvinjavanja’. Nije komplikovano, (samo je za mnoge teško primenljivo).

Ako ste nekoga povredili, morate da razumete, koliko možete, kako se taj oseća. Samo tako pokazujete da vam je važno kroz šta prolazi.

Prihvatite da ste napravili grešku, dešava se, i preuzmite odgovornost. Precizno sebi objasnite šta se u stvari desilo i zbog čega je druga osoba uznemirena. Recite nešto kao:“Iskreno mi je žao zbog XYZ i žao mi je što se zbog toga tako osećaš. Nije trebalo to da uradim. Kako mogu da ispravim grešku?“

Obavežite se da se slično neće više dešavati. Da bi izvinjenje bilo potpuno, druga osoba mora da se uveri da ste naučili iz greške i da ćete promeniti ponašanje.

Bez obzira što ste je povredili, izrazite zahvalnost što tu osobu imate u svom životu.

Tražite da vam oprosti. Time pokazujete da vam je stalo do vašeg odnosa, da vam je važan. Isto tako, ako vam oprosti, dobićete dokaz da je i njoj stalo.

I, ostanite pri rečima da ćete promeniti ponašanje i da nećete više na takav način povređivati. Ovo je samo na vama. Dobre namere nikada nisu bile dovoljne, baš kao što ni samo reči ’Izvini, žao mi je ’ne znače izvinjenje.

Izvor:http://www.bizlife.rs/vesti/68271-i-to-se-uci-sta-znaci-izviniti-se