Tekstovi

O RODITELJSTVU -zašto je važno detetu reći NE, ali i prihvatiti njegovo

popaj

Pravila i ograničenja su osnovni instrumenti razvoja i vaspitanja dece. Ali, mališani vrlo ranu počnu da se suprotstavljaju. Zato je neophodno znati kada i kako upotrebljavati DA i NE u porodici. Evo šta o tome kažu psiholozi.

U poznatoj knjizi dečijeg psihiloga Aše Filips „Zašto je važno detetu reći ne“ podvučena je važnost ograničenja i pravila kao osnovnih instrumenata za razvoj i vaspitanje dece i odraslih. Autorka knjige tvrdi da je zabrana osnovni deo odnosa između roditelja i dece. Znati reći NE u pravom trenutku je neophodan uslov za zdrav razvoj ličnosti mališana. Pre svega, roditelj je pozvan da prepozna svoj lični edukativni stil i da sebi mogućnost da uskrati i dozvoli nešto detetu.

 

 

 

Inteligentni koncepti ovog tipa pedagogije se, međutim, često koriste na neadekvatan način. Oni se uzimaju kao izgovor da se opravdaju zabrane i beskompromisna ponašanja odraslih. Koriste se da bi se dao autortitet nepotrebnim zabranama kao i dozvolama u momentima kada roditelji ne žele da slušaju objašnjenja i priče, nervozni su i sl. Tada roditelji popuštaju ili izvrdavaju po istom kriterijumu – odgovaraju na osnovu trenutnog hira, da bi rešili detetov problem a da se ne stave stvarno u njegovu situaciju.

 

 

 

Dečije NE njima pomaže da se razvijaju

 

Puno, možda i previše, se piše o tome koliko je važno da roditelji kažu NE deci. Potcenjuje se važnost dečijih protesta. I NE koje deca govore njima pomažu da se razvijaju. Psihologija podvlači važnost ove činjenice već od druge godine života deteta. Nesumnjiva je vrednost suprotstavljanja u adolescentskom periodu da bi dete postalo samostalno. Jer, na kraju krajeva, zabrinjavajuće je i ako deca ne umeju da kažu NE. Dete koje je uvek poslušno, koje roditelji mnogo vole, uglavnom je pokorno, želi da se sviđa svima, plaši se prisustva odraslih i uskraćena mu je mogućnost izražavanja.

 

 

 

Tokom analize dečijeg buntovnog ponašanja, nemoguće je izostaviti ponašanje roditelja. Ono može indirektno da utiče na uznemiravajući način. Potrebno je osvetiti se svim „lošim stvarima“ koje je dete primilo na emotivnom planu, nesposobnosti da se tolerišu frustracije, previše strogom vaspitanju, nemogućnosti mališana da bude ono što se od njega traži, konfliktnim porodičnim situacijama – može postojati mnogo skrivenih motiva koji objašnjavaju NE kod dece. Ali, u većini slučajeva, zavisno od intenziteta i uzrasta, možemo normalizovati „neprijateljska“ ponašanja, čak i ako nam se to čini teško. Imajte na umu da deca imaju pravo da odbiju da nešto urade, kažu, da se ponašaju na određeni način, ponove ono što tražimo itd. Roditelji ponekad i previše pokušavaju da se ubace u detetov život, i o tome treba voditi računa. Uradi ovo, nemoj to da govoriš, prestani, jedi, igraj se. Rekacija na hiperkontrolu može biti inhibicija ili odbrana koja vodi tome da se svemu suprotstavlja. Potrebno je detetu dozvoliti da živi svoj uzrast: bolje je ponekad dozvoliti da se dete ponaša i „loše“ nego braniti i tražiti žrtvu od njega. Nisu sva deca ista: nekima može biti teže ili su jednostavno sporija u privikavanju na promene, na pravila, sporija u odgovaranju na zahteve, poređenja sa drugima, da da nemaju nikakvu patologiju.

 

 

 

Instrument afirmacije

 

Dečiji NE, iako imaju različita značenja, smatraju se instrumentima afirmacije (samo-potvrde), pre nego hirom. Nema mnogo koristi od strogog ponašanja pred negacijama deteta. Time se ono samo još više oseća neshvaćenim i potvrđuje mu da je za pobedu potrebno koristiti snagu, vršiti pritisak, nametati svoje. A ono što njega zanima i šta ono misli, to nikoga ne interesuje. Iza svakog „lošeg“ ponašanja deteta, uvek se mogu naći kontradiktornosti roditelja koje su neadekvatne za sinhronizaciju sa realnim potrebama deteta.

 

 

 

Koliko DA je potrebno sa roditeljske strane?

 

Biti roditelj koji voli da uspostvlja pravila ne znači odgajanje osobe koja želi da živi po pravilima. Kada roditelji mnogo puta govore NE, njih dete čuje samo kao zvuke u pozadini, oni za njega nemaju značenje i ono ne reaguje. Na sreću, jer da ih ima puno i da funkcionišu, ona bi dete ugušila. Treba razmisliti, sa druge strane, sa koliko DA se obraćamo deci, ne da bismo im nešto dopustili već da bismo ih podržali, oni DA koji poručuju „DA tome kakav si“, „DA,sviđaš mi se“, „DA, razumem te“, „DA, u redu je iako se ne slažem sa onim što mislis“, „DA, dobro mi je sa tobom čak iako te u nekim trenucima ne podnosim“.

 

 

 

Promena rekacije sa NE na DA u cilju poboljšanja odnosa

 

Odnos između roditelja i dece ne može da se zasniva na „Zna se ko kosi a ko vodu nosi“ principu. A često se roditelji baš na to koncentrišu. Da bi se dobro odgojila i vaspitala jedna osoba, ona se mora osećati voljenom i shvaćenom, to mora biti odnos zadovoljavajuć za obe osobe. Verovanje da pravila moraju da postoje kako bi se uštedeo napor razmatranja svakog problema, može biti neprijatelj svestranog i kreativnog odnosa punog razumevanja, bliskosti i empatije sa sopstvenim detetom, van okvira DA i NE.

 

 

Koliko vi često detetu govorite NE a koliko DA? Umete li da odredite meru?

 

Izvor:http://www.najboljamamanasvetu.com/2014/02/zasto-je-vazno-detetu-reci-ne-ali-i-prihvatiti-njegovo/

 

 

 

Blogovi kolega

Шта је креативно писање?

1545870_271250869693740_2137900184_n

 

Шта је то креативно писање? Одговор може бити колико једноставан, толико и компликован: креативно писање је нешто чиме се бави писци романа, новела, кратких прича, есеја, драма…Међутим, креативно писање може бити и израда сложених уџбеника, стручне литературе, академских радова, говора за политичаре, квалитетних и инспиративних новинарских чланака, рекламних текстова, интернет блогова, или ефектних предлога за филмске сценарије.

У складу са тим, без обзира на форму, садржај, или иновативни облик, путем кога саопштавамо наше идеје, креативно писање се може свести, за почетак, на једну једноставну чињеницу: креативно писање је сваки креативни напор писца који превазилази стандардне професионалне, новинарске, техничке, или акадамске оквире писања, и које поседује наративну структуру и развијене ликове. Такође, креативно писање често користи и књижевне тропе, односно употребу фигуративног језика, метафора, симболизма и других стилских техника и језичких финеса који дају дубље значење теми. У теорији и литератури се могу наћи бројне дефиниције креативног писања, које можемо свести на један заједнички именитељ: креативно писање свако писање које превазилази стандардно техничко писање, које је искључиво засновано на чињеницама.

Креативно писање, технички гледано, можемо посматрати као писање једне оригиналне писане композиције. У том смислу, креативно писање је један динамичан, тренутни и процесно оријентисани стваралачки рад писаног изражавања, који не мора нужно и увек да се односи на традиционалне књижевне форме, без обзира на бројне жанрове, облике и форме које писци користе у свом исказу. Једно од посебно занимљивих дефиниција креативног писања дали су Пол Вити (Паул Wиттy) и Лу Лабрант (Луис ЛаБрандт), када су рекли да креативно писање обично представља „композицију било које врсте писања, у било ком тренутку,а која је примарно у функцији потребе да се забележи неко непоновљиво и значајно искуство, потребе да се то искуство подели са другим људима,  и потребе да се слободно лично изражавамо, што је у функцији менталног и физичког здравља“.

У савременој теорији и пракси, креативно писање се све више посматра и као врло значајна академска дисциплина, за разлику од традиционалног схватања да је креативно писање искључиво везано за изучавање класичне књжевности. Све до недавно, креативно писање се учило, анализирало и практиковало углавном на филолошким студијама матерњег језика и књижевности. Међутим, последњих деценија све више се пробија схватање да креативно писање не мора нужно да буде повезано са традиционалним схватањем о литератури. Бројни програми креативног изражавања, који укључују и многе облике креативног писања, инсистирају да се креативно писање као процес може одвојити од књижевности и да се може сматрати посебном академском вештином, која се може успешно изучавати у академској заједници. Аргументација која подржава овакво схватање креативног писања (и изражавања у најширем смислу), заснива се на запажањима да креативно писање подстиче креативно изражавања студената, као начин јасног и целовитог изражавања мисли, ставова и осећања у једном узбудљивом креативном процесу. Осим тога, имајући у виду да се у оквиру проучавања креативног писања изучавају вештине језичког изражавања и стварања писаних композиција (стил, жанр, драматургија), верује се да ове вештине изузетно доприносе развоју и унапређивању личних стилова изражавања, како студената, тако и писаца које се овом вештином баве аматерски, или професионално.

За разлику од традиционалног проучавања креативног писања (читај књижевности), где се на студијама тежиште ставља на анализи и читању креативних дела, креативно писање као академска вештина акценат ставља на креативном самоизражавању, што је битна разлика у приступу овој тематици.  Имајући у виду да се на курсевима креативног писања обично изучава и креативно читање, као посебан облик анализе различитих књижевних форми и израза, сасвим је јасно да полазници наставе креативног писање као академске вештине, стичу додатне критичке способности креирања и евалуације писменог изражавања, које не мора обавезно да увек буде у форми класичног књижевног жанровског дела (роман, кратка прича, поезија, поема, драма). На тај начин се студентима проширују хоризонти креативног изражавања, што се касније може успешно може применити на обликовање стваралачког изражавања у бројним другим доменима (журналистика, маркетинг, комуникације, академија, филм и позориште и сл).

Извор:http://pisanjekreativno.wordpress.com/%D1%88%D1%82%D0%B0-%D1%98%D0%B5-%D0%BA%D1%80%D0%B5%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%BD%D0%BE-%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0%D1%9A%D0%B5/

Tekstovi

O RODITELJSTVU…Važna stvar o vikanju

1457495_284792471672913_394795737_n

Važno je… da nije kasno da prestanete da vičete.

Važno je… da deca opraštaju – naročito kada vide da osoba koju vole pokušava da se promeni.

Važno je… da je život previše kratak da bismo se nervirali oko prosutih cerealija i zagubljenih cipela.

Važno je… da bez obzira šta se desilo juče, danas je novi dan.

Danas možemo odabrati da reagujemo mirno.

I dok to radimo, učimo decu da mir gradi mostove – mostove kojima možemo poći kada imamo probleme.

Ako ste barem jednom uhvatili sebe da nekontrolisano vičete na decu ili partnera zbog neke sitnice, ovaj tekst je za vas. To je priča jedne mame kako je uspela da kod sebe promeni ovu lošu naviku.

Cenim poruke koje dobijam od svoje dece – bilo da su ižvrljane flomasterom na malom parčetu papira ili napisane savršenim rukopisom na papiru na linije. Ali pesma za Dan mama koju sam prošlog proleća dobila od svoje najstarije ćerke me je posebno duboko pogodila.

Prvi stih pesme mi je oduzeo dah pre nego što su suze potekle mojim licem.

„Važna stvar o mojoj mami je… ona je uvek tu za mene, čak i kada napravim problem.“

Vidite, nije uvek bilo tako.

U sred mog veoma rastrojenog života, započela sam jedan nov običaj koje se radikalno razlikovao od načina na koji sam se do tada ponašala. Postala sam osoba koja viče. To nije bilo često, ali je bilo ekstremno – kao prenaduvani balon koji iznenada pukne i svi u okruženju se zato strahovito trgnu.

Pa šta je to bilo u vezi moje dece, koja su tada imala tri i šest godina, zbog čega sam se gubila? Da li je to bilo insistiranje jedne ćerke da otrči po još tri narukvice i omiljene roze naočare kada mi već kasnimo? Da li je to što je druga pokušala sama da sipa pahuljice i prosula celu kutiju na sto? Da li to što je jedna oborila na pod i polomila mog specijalnog staklenog anđela pošto joj je rečeno da ga ne dira? Da li to što se druga stojički borila da ne zaspi baš kada su meni bili potrebni mir i tišina? Da li to što su se njih dve svađale oko glupih stvari poput koja će prva da izađe iz auta ili koja će dobiti najveću kuglu sladoleda?

Da bile su to te stvari – normalna huškanja i tipični dečiji problemi i ponašanja – koje su me iritirale do te mere da sam gubila kontrolu.

Ovu rečenicu nije lako napisati. Niti je to lep period mog života za sećanje jer, istinu govoreći, mrzela sam sebe u tim trenucima. U šta sam se to pretvorila da mi je trebalo da vičem na dve dragocene male osobe koje sam volela više nego sam život?

Reći ću vam u šta sam se pretvorila.

U moje distrakcije.

Preterana upotreba telefona, previše zadataka, „to-do“ liste na više strana i jurnjava za savršenstvom su me iscrpeli. A vikanje na ljude koje sam volela je bila direktna posledica gubitka kontrole koji sam osećala u svom životu.

Naravno, morala sam negde da puknem. Pukla sam iza zatvorenih vrata u društvu ljudi koji su mi značili najviše na svetu.

Sve do jednog sudbonosnog dana.

Moja starija ćerka je sišla sa stolice i htela je da dohvati nešto kad je slučajno prevrnula celu kesu pirinča na pod. Dok je milion sitnih zrnaca letelo po podu kao kiša, oči mog deteta su se ispunile suzama. I tada sam ga videla – strah u njenim očima dok se spremala za tiraniju svoje majke.

„Ona me se plaši“, pomislila sam uz najbolnije moguće shvatanje. „Moje 6-godišnje dete se plaši moje reakcije na svoju nevinu grešku.

Sa dubokim žaljenjem sam shvatila da nisam majka uz kakvu želim da moja deca odrastaju, niti da tako želim da živim ostatak života.

U nedeljama koje su usledile posle te epizode, doživela sam slom i prosvetljenje – trenutak bolne spoznaje koji me je pokrenuo na „hands free“ put – put zaborava svih distrakcija i bavljanje onim što je stvarno važno. To je bilo pre tri godine – godine laganog odvajanja od preterivanja u upotrebi elektronskih smetala u mom životu… tri godine oslobađanja od nedostižnih standarda perfekcije i pritiska društva da „radiš sve“. Kako sam se oslobađala svojih internih i eksternih distrakcija, bes i stres koji su kuvali u meni su polako nestajali. Sa manje tereta na leđima, mogla sam da reagujem na greške moje dece na mnogo smireniji, saosećajniji i razumniji način.

Govorila sam stvari poput:“To je samo sirup od čokolade. Možeš to da obrišeš i sto će biti kao nov.“

(Umesto da ispustim ogorčen uzdah i prevrnem očima.)

Ponudila sam se da držim metlu dok ona čisti more cerealija sa poda.

(Umesto da stojim nad njom sa pogledom negodovanja i neopisive dosade.)

Pomogla sam joj da razmisli gde je ostavila svoje naočare.

(Umesto da je postidim što je tako neodgovorna.)

A u trenucima kada čista iscrpeljnost i neprekidno kukanje prete da uzmu najbolje od mene, ušetala sam u kupatilo, zatvorila vrata za sobom i dala sebi malo vremena da dišem i podsetim sebe da su one deca, a deca greše. Baš kao i ja.

Vremenom je strah koji se video u očima moje dece kada upadnu u nevolju nestao. I hvala Bogu, postala sam utočište u njihovim teškim trenucima, umesto neprijatelj od kog treba da beže i da se kriju.

Nisam sigurna da bih se setila da pišem o ovoj dubokoj transformaciji da se nije desio incident dok sam završavala rukopis za moju knjigu. U tom trenutku sam osetila da mi je život pretrpan i potreba da vičem mi je bila na vrh jezika. Privodila sam kraju poslednja poglavlja knjige kada se moj kompjuter zamrzao. Iznenada, izmene na tri cela poglavlja su nestale pred mojim očima. Provela sam nekoliko minuta mahnito pokušavajući da povratim poslednju verziju rukopisa. Kada mi to nije uspelo, konsultovala sam i „backup“ samo da bih otkrila da je i tamo rukopis nestao nekom greškom. Kada sam shvatila da nikada neću povratiti poglavlja na kojima sam radila, htela sam da plačem, ili još bolje, htela sam da vrištim od besa.

Ali, nisam mogla jer je bilo vreme da pokupim decu iz škole i odvedem ih na plivanje. Uz veliku uzdržanost sam mirno zatvorila svoj kompjuter i podsetila sebe da postoje mnogo, ali mnogo gori problemi od ponovnog pisanja ovih poglavlja. Zatim sam rekla sebi da ne postoji apsolutno ništa što bih mogla sada da uradim da bih rešila ovaj problem.

Kada su moja deca ušla u kola, odmah su znala da nešto nije u redu. „Šta nije u redu, mama?“ pitala su me jednoglasno posle samo kratkog pogleda na moje bledo lice.

Došlo mi je da vrisnem „Upravo sam izgubila četvrtinu moje knjige!“

Htela sam da razbijem volan pesnicom jer je sedenje u kolima bilo poslednje mesto na kom sam htela da budem u tom trenutku. Želela sam da idem kući i popravim moju knjigu – a ne da vozikam decu na plivanje, cedim mokre kupaće kostime, češljam izgužvanu kosu, kuvam večeru, sređujem prljavo posuđe i uspavljujem ih.

Ali umesto toga mirno sam rekla „Malo mi je problem da sada pričam. Izgubila sam deo knjige. I ne želim da pričam o tome jer se osećam loše.“

„Žao nam je“, rekla je starija ćerka u ime obe. I onda, kao da su znale da mi je trebalo prostora, bile su mirne sve do bazena. Deca i ja smo obavile sve aktivnosti tog dana i, iako sam bila tiša nego obično, nisam vikala i dala sam sve od sebe da se suzdržim od razmišljanja o knjizi.

Napokon se dan skoro završio. Ušuškala sam mlađu ćerku u krevet i legla pored starije za uobičajeno „večernje ćaskanje“.

„Da li misliš da ćeš povratiti poglavlja?“ tiho je pitala moja ćerka.

I tada sam počela da plačem, ne toliko zbog tri poglavlja, znala sam da mogu ponovo da ih napišem, moj lom se desio više zbog umora i frustracije koju podrazumeva pisanje i uređivanje knjige. Bila sam tako blizu kraja. Kako mi je to samo oduzeto iz ruku je bilo veliko razočaranje.

Na moje iznenađenje, moje dete je pružilo ruku i nežno me pomilovalo po kosi. Izgovorila je ohrabrujuće reči poput „Kompjuteri mogu da budu tako frustrirajući“ i „Mogu da pogledam backup i vidim da li mogu da popravim knjigu“. I na kraju „Mama, ti to možeš. Ti si najbolji pisac kog poznajem“, i „ja ću ti pomoći kako god mogu“.

Kada sam ja imala „problem“, ona je bila tu, strpljivo i saosećajno me hrabrila ni ne pomislivši da me udari kada sam već bila na dnu.

Moje dete ne bi naučilo ovaj odgovor pun empatije da sam ja ostala ona osoba koja viče. Jer vikanje zatvara komunikaciju, prekida veze, ono čini da se ljudi razdvajaju, umesto zbližavaju.

Važna stvar je….moja mama je uvek tu za mene, čak i kada napravim problem.

Moje dete je to napisalo o meni, ženi koja je prošla kroz težak period na koji nije ponosna, ali iz kog je naučila. I u rečima moje ćerke vidim nadu i za druge.

Važno je… da nije kasno da prestanete da vičete.

Važno je… da deca opraštaju – naročito kada vide da osoba koju vole pokušava da se promeni.

Važno je… da je život previše kratak da bismo se nervirali oko prosutih cerealija i zagubljenih cipela.

Važno je… da bez obzira šta se desilo juče, danas je novi dan.

Danas možemo odabrati da reagujemo mirno.

I dok to radimo, učimo decu da mir gradi mostove – mostove kojima možemo poći kada imamo probleme.

Izvor: http://www.najboljamamanasvetu.com/2014/02/vazna-stvar-o-vikanju

Tekstovi

O RODITELJSTVU ili Zašto su francuski roditelji superiorni

 

 

Zašto, na primer, tokom stotina sati koje sam provela na igralištima u Francuskoj, nikada nisam videla dete (osim mog) koje je imalo ispade besa? Zašto moji francuski prijatelji nisu nikada morali da prekidaju telefonski razgovor zato što je njihovo dete nešto uništavalo? Zašto njihove dnevne sobe nisu bile okupirane šatorima i kuhinjama-igračkama, kao što su naše bile?

 

Piše: Pamela Drukermanfrancuska jela za decu

Kada je moja ćerka imala 18 meseci, moj muž i ja smo odlučili da je odvedemo na mali letnji odmor. Odabrali smo primorski gradić koji se nalazi na nekoliko sati vozom od Pariza, gde smo živeli u tom trenutku (ja sam Amerikanka, a on Britanac), i rezervisali smo hotelsku sobu sa krevecem. „Mrvica“ (Bean), kako je zovemo, bila je u tom trenutku naše jedino dete, i zato nas razumite što smo mislili: „Koliko teško to može biti?“

Imali smo doručak u hotelu, ali smo morali da ručamo i večeramo u malom restoranu morskih plodova kod stare luke. Ubrzo smo otkrili da dva obroka sa bebom u restoranu zaslužuju sopstveni krug pakla.

Mrvica bi se na kratko zainteresovala za hranu, ali u roku od nekoliko minuta ona bi počela da prosipa so iz slanika i da cepa kesice šećera. Potom je tražila da bude van stolice za bebe kako bi mogla da vileni po restoranu i ustremi se ka dokovima.

Naša strategija je bila da brzo završimo obrok. Naručivali smo dok smo sedali za sto, potom smo molili konobara da otrči po malo hleba i donese nam predjelo i glavno jelo u isto vreme. Dok je moj muž jeo par zalogaja ribe, ja sam se starala da konobar slučajno ne zgazi Mrvicu, ili da ona ne završi u moru. Onda smo menjali uloge. Ostavljali smo ogromne napojnice izvinjenja kako bismo se iskupili za gomilu iscepanih salveta i razbacanih lignji oko našeg stola.

Posle još nekoliko mučnih poseta restoranu, počela sam da primećujem da francuske porodice ne izgledaju kao da sa nama dele agoniju obedovanja. Začudo, izgledale su kao da su na odmoru. Francuske bebe su zadovoljno sedele u svojim stolicama, čekajući hranu, ili su jele ribu, pa čak i povrće. Nije bilo ni vrištanja ni cmizdrenja. I nije bilo otpada oko njihovih stolova.

Iako sam do tada već nekoliko godina živela u Francuskoj, ovo nisam mogla da objasnim. I čim sam počela da razmišljam o francuskom roditeljstvu, shvatila sam da nije samo vreme obroka drugačije. Iznenada sam imala mnogo pitanja. Zašto, na primer, tokom stotina sati koje sam provela na igralištima u Francuskoj, nikada nisam videla dete (osim mog) koje je imalo ispade besa? Zašto moji francuski prijatelji nisu nikada morali da prekidaju telefonski razgovor zato što je njihovo dete nešto uništavalo? Zašto njihove dnevne sobe nisu bile okupirane šatorima i kuhinjama-igračkama, kao što su naše bile?

Uskoro mi je postalo jasno da su, tiho i sinhronizovano, francuski roditelji postizali ciljeve koji su stvorili potpuno drugačiju atmosferu porodičnog života. Kada su američke porodice posećivale naš dom, roditelji su obično provodili veći deo posete u ulozi sudije rešavajući dečje svađe, pomažući svojim bebama da trče po kuhinji, ili sedeći na podu da bi pravili sela od „Lego“ kocaka. Kada su francuski prijatelji dolazili u posetu, nasuprot tome, odrasli su pili kafu, a deca su se srećno igrala sama.

Do kraja našeg upropašćenog odmora odlučila sam da saznam šta su to francuski roditelji činili drugačije. Zašto francuska deca nisu bacala hranu? I zašto njihovi roditelji nisu vikali? Da li bih ja mogla da promenim moj mentalni sklop i dobijem iste rezultate sa mojim potomcima?

Vođena delom majčinskim očajanjem, provela sam poslednjih nekoliko godina istražujući francusko roditeljstvo. I sad, kad Mrvica ima šest godina, a blizanci po tri, mogu vam reći sledeće: Francuzi nisu savršeni, ali imaju neke tajne roditeljstva koje stvarno funkcionišu.

Prvo sam shvatila da sam na tragu nečeg kada sam otkrila studiju iz 2009. koju je vodio ekonomista sa Prinstona, a gde se upoređuju iskustva u odgoju dece majki koje žive u sličnim uslovima u Kolumbusu u Ohaju, i u Renu u Francuskoj. Istraživači su pronašli da su američke mame dva puta više smatrale rad sa svojom decom neprijatnim. U drugoj studiji od istog ekonomiste, zaposlene mame u Teksasu su rekle da su čak i kućni poslovi prijatniji nego staranje o deci.

Budite uvereni, ja sigurno ne patim od pozitivnih predrasuda o Francuskoj. Au contraire, nisam čak ni sigurna da volim što živim ovde. Ja svakako ne želim da moja deca odrastu u nadmene Parižane.

Ali i pored svih svojih problema, Francuska je savršen odgovor na trenutne probleme u američkom roditeljstvu. Francuski roditelji srednje klase (nisam pratila one koji su mnogo bogati ili siromašni) imaju vrednosti koje mi se čine bliskim. Oni vole da pričaju sa svojom decom, pokazuju im prirodu i čitaju mnoštvo knjiga. Oni ih vode na časove tenisa, časove crtanja i u interaktivne muzeje nauke.

Ipak, Francuzi su uspeli da imaju bliske porodične odnose, a da pri tome ne postanu opsesivni. Oni polaze od toga da čak ni dobri roditelji nisu stalno na usluzi svojoj deci, i da nema potrebe da se osećaju krivim zbog toga. „Večeri su, po meni, vreme za roditelje,“ rekla mi je jedna pariska majka. „Moja ćerka može da bude sa nama ako hoće, ali to je vreme za odrasle.“ Francuski roditelji žele da podstiču svoju decu, ali ne sve vreme. Dok neke američke bebe imaju časove mandarinskog i trening opismenjavanja tek nakonn što su se progegale, francuska deca se, kao što je i predviđeno, samostalno gegaju unaokolo.

Teško da sam prva koja ukazuje na problem roditeljstva koji ima Amerika srednje klase. Ovaj problem je mukotrpno dijagnostifikovan, kritikovan i imenovan: prekomereno roditeljstvo (overparenting), hiperroditeljstvo, helikopter-roditeljstvo i (moj lični miljenik) vrtićarhija (kindergarchy). Izgleda da se nikome ne sviđa nemilosrdni, nesrećni ritam američkog roditeljstva, a najmanje samim roditeljima.

Naravno, Francuzi imaju razne vrste javnih službi koje pomažu da roditeljstvo bude primamljivije i manje stresno. Roditelji ne moraju da plaćaju vrtiće, da se brinu o zdravstvenom osiguranju, ili da štede za fakultet. Mnogi samo time što imaju decu dobijaju mesečnu novčanu pomoć koja leže direktno na njihove bankovne račune.

Ali ove javne službe ne objašnjavaju sve ove razlike. Francuzi, kako sam saznala, izgleda da imaju potpuno drugačiji pristup odgajanju dece. Kada sam pitala francuske roditelje kako disciplinuju svoju decu, trebalo im je malo duže samo da razumeju na šta sam mislila. „Aha, misliš, kako ih vaspitavamo?“ pitali su. „Disciplina“ je, kako sam uskoro shvatila, uzak i retko korišćen pojam koji se tiče kažnjavanja. Sa druge strane, „vaspitanje“ (koje nema veze sa školom) je nešto što prihvataju kao stalni zadatak.

Jedan od ključeva ovog obrazovanja je jednostavan čin učenja kako da se čeka. To je razlog zašto većina francuskih beba koje sam upoznala spavaju celu noć u cugu, još od drugog ili trećeg meseca. Njihovi roditelji ih ne uzimaju istog trenutka kada počnu da plaču, dopuštajući bebama da nauče kako da ponovo utonu u san. To je takođe razlog zašto francuske bebe sede zadovoljno u restoranu. Umesto da grickaju nešto po ceo dan kao američka deca, one uglavnom moraju da čekaju do obroka da bi jele. (Francuska deca dosledno imaju tri obroka na dan i jednu užinu oko 4 popodne.)

Jedne subote sam posetila Delfin Poršer, lepu advokaticu radnog prava u tridesetim godinama, koja živi sa porodicom u predgrađu istočno od Pariza. Kada sam stigla, njen muž je radio za laptopom u dnevnoj sobi, dok je jednogodišnji Oban dremao u blizini. Polin, njihova trogodišnjakinja, sedela je za kuhinjskim stolom, potpuno predana poslu sipanja testa za kolačiće i male kalupe. Nekako je odolevala iskušenju da jede testo.

francuski roditeljiDelfin je rekla da nikada nije posebno planirala da decu uči strpljenju. Ali dnevni rituali njene porodice su stalne lekcije o tome kako da se odloži zadovoljstvo. Delfin je rekla da ponekad Polin kupuje slatkiše. (Bombone su u ponudi u većini pekara.) Ali Polin nije dozvoljeno da jede slatkiše do užine tog dana, čak i ako to znači da treba da čeka više sati.

Kada je Polin pokušala da prekine naš razgovor, Delfin je rekla: „Sačekaj dva minuta, malecka. Usred sam razgovora.“ To je bilo i veoma ljubazno i pokazivalo veoma čvrst stav. Iznenadilo me je i kako je umiljato to Delfin rekla, i kako je bila sigurna da će je Polin poslušati. Delfin je takođe učila svoju decu još jednoj sličnoj veštini: kako da se sama igraju. „Najvažnija stvar je da on nauči da bude srećan i kada je sam,“ rekla je ona o svom sinu, Obanu.

To je veština koju francuske majke izričito pokušavaju da gaje kod svoje dece, više nego što to čine američke majke. Tokom istraživanja na temu roditeljskih ubeđenja, izvođenog 2004. godine među fakultetski obrazovanim majkama u SAD i Francuskoj, američke mame su rekle da je ohrabrivanje deteta da se igra samo od srednje važnosti. Ali francuske mame su rekle da je to veoma važno.

Kasnije sam poslala imejl Volteru Mičelu, vodećem svetskom ekspertu o tome kako deca uče da odlože zadovoljstvo. Kako se ispostavilo, g. Mičel, osamdesetogodišnjak i profesor psihologije na Univerzitetu Kolumbija, bio je u Parizu i boravio u stanu svoje dugogodišnje devojke. Složio se da se nađemo na kafi.

G. Mičel je najpoznatiji po tome što je osmislio tzv. „slatkiš test“ (Marshmallow test) kasnih 60-ih kada je bio na Stanfordu. Tokom testa istraživač uvodi četvorogodišnjaka ili petogodišnjaka u sobu gde se na stolu nalazi slatkiš od belog sleza. Istraživač kaže detetu da će da izađe iz sobe na kratko, i ako ne pojede slatkiš dok se on ne vrati, biće nagrađen sa još dva slatkiša. Ako pojede slatkiš, dobiće samo taj jedan.

Većina dece bi čekala samo oko 30 sekundi. Samo jedno od 3 deteta bi uspelo da odoli punih 15 minuta, koliko je istraživač bio odsutan. Kako je istraživač saznao, trik je u tome da su dobri odlagači znali sebi da skrenu pažnju.Kasnije, tokom 80-ih, g. Mičel i njegove kolege su saznali da su dobri odlagači bolji u koncentraciji i rezonovanju, i nemaju običaj da „pucaju pod stresom“, kako što tvrdi njihov izveštaj.

Da li može biti da učenje dece kako da odlažu zadovoljstvo – kao što i čine francuski roditelji srednje klase – decu u stvari čini smirenijom i otpornijom? Da li to može delom da objasni i zašto američka deca srednje klase, koja su generalno više naviknuta da dobiju odmah ono što žele, tako često pucaju pod stresom?

G. Mičel, koji je poreklom iz Beča, nije do sada izvodio svoj „Slatkiš test“ na francuskoj deci. Ali, kao dugogodišnji posmatrač Francuske, rekao je da ga je iznenadila razlika između francuske i američke dece. U SAD, rekao je, „svakako da je utisak koji čovek stekne taj da je samokontrola postala sve teža za decu.“

Naravno da američki roditelji žele da njihova deca budu strpljiva. Mi podstičemo našu decu da dele, da čekaju na svoj red, da postavljaju sto i da vežbaju klavir. Ali strpljenje nije veština koju vežbamo tako marljivo, kao što to rade francuski roditelji. Mi imamo običaj da na sposobnost dece da čekaju gledamo kao na stvar temperamenta. Po našem mišljenju, roditeljima se ili posreći i dobiju dete koje dobro izlazi na kraj sa čekanjem, ili im se ne posreći.

francuski roditeljiFrancuskim roditeljima i vaspitačima je teško da poveruju da smo tako nevoljni da se pozabavimo ovom bitnom sposobnošću. Kada sam ovu temu spomenula na svečanoj večeri u Parizu, moj francuski domaćin se upustio u priču o godini kada je živeo u Južnoj Kaliforniji.

On i njegova žena su se sprijateljili sa američkim parom i odlučili da otputuju i provedu vikend sa njima u Santa Barbari. To je bio prvi put da su se međusobno upoznali sa decom, koja su bila uzrasta od 7 do 15 godina. Godinama kasnije, i dalje se sećaju koliko često su američka deca prekidala odrasle usred rečenice. I nije bilo obroka u određeno vreme; američka deca su jednostavno odlazila do frižidera i uzimala hranu kada god bi htela. Francuskom paru se činilo kao da američka deca vode glavnu reč.

„Ono što nas je iznenadilo i što nam je smetalo jeste to što roditelji nikada nisu rekli ne“, rekao je muž. „Deca su radila n’importe quoi“, dodala je njegova žena.

Posle nekog vremena sam shvatila da većina francuskih opisa američke dece sadrži ovu frazu „n’importe quoi“, koja znači „bilo šta“, ili „šta god žele“. To sugeriše da američka deca nemaju čvrsta ograničenja, da njihovim roditeljima nedostaje autoritet, i da bilo šta može da prođe. To je antiteza francuskog ideala cadre, ili okvira, o kome francuski roditelji često pričaju. Sadre znači da deca imaju vrlo čista ograničenja za određene stvari – to je okvir – i da roditelji to striktno i sprovode. Ali unutar cadre, francuski roditelji poveravaju svojoj deci poprilično mnogo slobode i autonomije.

Autoritet je jedna od najimpresivnijih karakteristika francuskog roditeljstva, a možda i najteža da se savlada. Mnogi francuski roditelji koje sam upoznala imaju lagan, smiren autoritet prema svojoj deci, onakav na kakvom mogu samo da zavidim. Njihova deca ih zaista i slušaju. Francuska deca se ne gube iz vidika konstantno, ne svađaju se sa roditeljima i ne ulaze u duge pregovore.

Jedne nedelje, ujutru u parku, moja komšinica Frederik bila je svedok kako pokušavam da savladam mog sina Lea, koji je tada imao dve godine. Leo je sve radio brzo, pa sam i ja bila u stalnom pokretu kada sam išla u park sa njim. Činilo se da na kapije oko dela za igru gleda čisto kao na poziv za izlazak.

Frederik je malo pre toga usvojila prelepu crvenokosu trogodišnjakinju iz ruskog sirotišta. U vreme našeg izlaska, ona je bila majka čitava tri meseca. Ipak, samo time što je Francuskinja, već je imala potpuno drugačiji pogled na autoritet od mene – šta je possible,a šta pas possible.

Frederik i ja smo sedele na ivici dela gde se deca igraju u pesku i pokušavale smo da pričamo. Ali Leo je stalno istrčavao kroz kapiju, van dela sa peskom. Svaki put bih ustala da ga jurim, grdim ga i odvučem nazad, dok je on vrištao. U početku je Frederik u tišini gledala ovaj mali ritual. Onda je, bez imalo okolisanja rekla da ako ja stalno trčim za Leom, mi nećemo moći da uživamo u malom zadovoljstvu da nekoliko minuta posedimo i popričamo.

„To je tačno“, rekla sam. „Ali šta mogu da uradim?“ Frederik je rekla da treba da imam čvršći stav prema Leu. Po mom mišljenju, provoditi popodne jureći za Leom je bilo neizbežno. Po njenom mišljenju, to je bilo pas possible.

Istakla sam da sam grdila Lea poslednjih 20 minuta. Frederik se nasmejala. Rekla je da moram moje „ne“ da učinim jačim, i da stvarno verujem u to. Sledeći put kada je Leo pokušao da otrči kroz kapiju, ja sam rekla „ne“ oštrije nego obično. On je ipak izašao. Stigla sam ga i odvukla nazad. „Vidiš?“ Rekla sam. „To nije moguće.“

Frederik se ponovo nasmejala i rekla mi da ne vičem, već da govorim ubedljivije. Bila sam uplašena da ću ga prestraviti. „Ne brini“, rekla je Frederik, podstičući me.

Leo nije poslušao ni sledećeg puta. Ali sam postepeno počela da osećam kako moje „ne“ postaje sve ubedljivije. Izgovaranje nije bilo glasnije, već sigurnije. Do četvrtog puta, dok napokon nisam pucala od samopouzdanja, Leo je prišao kapiji, ali začudo, nije je otvorio. Osvrnuo se i pogledao me nesigurno. Izbečila sam oči i pokušala da izgledam ljutito.

Posle desetak minuta, Leo je potpuno prestao da pokušava da izađe. Izgledao je kao da je zaboravio na kapiju i jednostavno se igrao u pesku sa drugom decom. Uskoro smo Frederik i ja ćaskale, ispruženih nogu ispred nas. Bila sam šokirana time što je Leo mene odjednom video kao autoritet.

„Vidiš“, rekla je Frederik, ne likujući. „U pitanju je ton tvog glasa.“ Istakla je da Leo nije izgledao traumatizovano. Na trenutak – i verovatno prvi put ikada – on je u stvari i izgledao kao francusko dete.

Tekst predstavlja adaptaciju dela autorkine knjige Podizanje bébé: jedna američka majka otkriva mudrost francuskog roditeljstva (Bringing Up Bébé: One American Mother Discovers the Wisdom of French Parenting, Penguin Press, 2012.). Tekst je bio najčitaniji i najkomentarisaniji teksta internet izdanja časopisa The Wall Street Journal u 2012. godini.

Sa engleskog prevela Ivana Marinković.
Tekst preuzet sa sajta Nova srpska politička misao
Tekstovi

A GDE SMO MI TU – SINGAPURSKA MATEMATIKA

sova

 

Znamo da je Singapur jedinstven u svetu po mnogo čemu. Kako su to postigli možemo između ostalog pronaći u njihovom  državnom planu koji su uveli 80-tih godina prošlog veka. Njihov plan se zasnivao na uvođenju pojma MISLEĆE ŠKOLE. Između ostalog, zadatak ovih škola je bio da neguju kontinuirano učenje. 2002. godine u Singapuru je na svaka dva učenika postojao jedan kompjuter. Danas za preko 3 000 međunarodnih kompanija koje posluju u Singapuru radi domocilno stanovništvo koje je visokostručna radna snaga  osposebljena za nove industrije koje će dominirati u 21. Veku. Po tome je Singapur jedinstven.

 

Nova digitalna industrija traži stručnjake kakve neguje i obrazuje škola u Singapuru.

Kod nas postoje na stotine zgrada koje nemaju telefone, nemaju kablovsku televiziju, internet i radio vezu. Takve zgrade su kod nas ŠKOLE. Kakve su nam onda mogućnosti u poređenju sa Singapurom. Predviđa seda će u sledećih trideset godina te zgrade postati pustoš našeg obrazovanja.

Digitalna revolucija i digitalna ekonomija omogućuju danas svakome 24h dnevno 7 dana u nedelji konstantno obrazovanje. Nijedan profesor ne može da pročita čak ni delić te produkcije na netu, a posebno ne da usvoji sve detalje. I gde je sad tu uloga tradicionalnih profesora u prenosu informacija? A i dalje se ljudi obrazuju tako da memorišu podatke koji su odavno zastareli.

I naravno kada diplomac izađe na trzište rada, niko ga neće jer je za privredu neupotrebljiv, nema znanja koju traži NOVA DIGITALNA INDUSTRIJA.A i nije naučio kreativno da razmislja i da rešava probleme. Naučiti kreativno misliti je veština. I za nju je potrebno vreme da se nauči. Stoga i ne čudi armija nezaposlenih visokostručnih ljudi svuda u svetu. Ne znaju da razmičljaju. Kada covek zna da razmislja, ne čeka posao, vec posao traži njega. Postaje trazen i to sa mnogih strana sveta, firme se otimaju za takvog stručnjaka. Postojeći predavači postaju beskorisni. Predaju memorisana stiva /i tako čine generacijama/ koja nikome ne znače nista. Zasto skladištiti informacije u glavu kada postoje skladišta informacija na internetu?

Danas ljudima trebaju nove veštine. To klasično školstvo ne obezbeđuje. Imamo inflaciju stručnjaka svih profila. Njih nova industrija ne zapošljava jer su im znanja zastarela. I jos je veći paradoks, da to sami ljudi ne uočavaju. Ni studenti ni roditelji. Nego nastavljaju dalje da se školuju do doktorata. I tada nastaje najveći problem – tek tada ne mogu da pronađu posao.

            Jedan deo onoga što oni čine je ste njihov pristup obrazovanju svoje dece. Singapur jedini u svetu /na planu celokupnog svog stanovništva/ ima drugačiji pristup. Uveli su u NOVE nastavne programe i KREATIVNO MIŠLJENJE kako bi:

           1. zadrzali svetsku prevlast na ispitima iz matematike i prirodnih nauka,
2. negovali ponos singapurskih dostignuća /podiže se samopouzdanje
cele nacije a i svakog čoveka/ i
3. dali su inovacijama veliki podstrek i time su korak ispred svih /ranije su inovacije išle od “vrha na dole” i bile su isuviše spore zbog hijerarhijske birokratije/. Sada je obrnuto.

Singapu je nacija koja eksploziju digitalnih komunikacija povezuje sa novim tehnologijama učenja. Ne bi me cudilo ako bi uskoro predvodili svet u obrazovanju.

Na kraju, sta će ikome obrazovanje ako je neprimenljivo i ako privreda takve “stručnjake” ne želi? Samo obrazovanje koje prati potrebe ove digitalne privrede i služenja na dobrobit celom čovečanstvu donosi potpunu satisfakciju svršenim diplomcima, da se zaposle ili osnuju svoje firme, da budu priznati članovi drustva i finansijski i društveno.

Dobro zarađivati, biti koristan član drustva i doprinositi razvoju svih je osnova postojanja. A najpre biti srećan. Srećan je onaj koji doprinosi napretku i sebe i drugih, a to može samo ako zajednica vrednuje njegovo postojanje. A ono se jos uvek valorizuje kroz RAD! I podizanju svesti o tome KAKO SE OBRAZOVATI!  Danas je obrazovanje doživotni proces. Deca će obrazovati svoje roditelje.  A ujedno i svoje nastavnike, kao sto je danas praksa u Finskoj!

Jedan od ključnih segmenata njihovog novog načina obrazovanja ogleda se u nastavi matematike. Oni od 1990. postižu najbolje rezultate na svetu. U čemu je tajna odvano se zna jer se njihov način pristupa matematici odavano proširio po svetu. Skoro ceo svet govori o Singapurskoj matematici kako je poplarno nazvana.

Nastavni program „Singapurska matematika“ zahvaljujući kome učenici matematike u Singapuru postižu najbolje rezultate u svetu još od 1990. godine, sve je popularniji u Americi. Njime se ističe  važnost slikovnog prikaza zadataka i pravilnog razmišljanja.

Skot Beldridž, američki stručnjak za sprovođenje tog nastavnog plana koji je, posle dugogodišnjeg korišćenja udžbenika iz Singapura, 1980. sam kreirao program i seminare za nastavnike matematike u američkim školama kaže da je program suzio sa 50 na 14 oblasti da bi postigao još bolji uspjeh kod učenika. Od sabiranja i oduzimanja do razlomaka i decimala – pristupa se kroz tri različite faze, objašnjava Beltridž:

,,U prvoj fazi, učenici pokušavaju da riješe zadatak koji sadrži određene mjere. To može biti mjerenje vrata, prozora ili slično. Deca učenje mogu upotrebiti i nešto poput gotovog novca… Druga faza grafičke prirode: gotovinu prikažemo, na primer, crtežom kovanica. A u posljednjoj fazi, djeca se koriste slikovnom prezentacijom kako bi objasnila matematičku operaciju, poput: sabrati 313 i 516. Dakle, tim se programom slijedi određeni proces, korak po korak„.

Jedna nastavnica koja je 30 godina predavala matematiku na tradicionalan način kaže da je novi program jedno vrlo uzbudljivo iskustvo: ,,Kad radimo s novcem, rekla bih učenicima: ,,Imam 50 centi. Koliko je to?,’ a oni bi obično odgovorili: ,,pet novčica od 10 centi. Kad bi ih upitala što predstavlja pet kovanica od 10 centi, oni bi samo rekli: ,,50”. Ali pitanja se i dalje postavljaju, poput: ,,Koliko je grupa u 50 centi?”

Ona posebno ističe to da su važne slike, jer đacima daju priliku, kaže ona, da sami ‘otkriju’ matematičke pojmove, a ne da ih objasni nastavnik. Na taj način nauče se da misle matematički.

Kao primjer dala je kombinacije s brojem 6: ,,Imamo šest balona. Od njih, jedan je zeleni, pet žutih, ili tri mogu biti velika, a tri manja, ili pak jedan na sebi može imati zvijezdu. Djeci pružate mogućnost da iskažu riječima što god vide. To im je pomoglo i pri pisanju. Nakon što ‘prođemo’ sve kombinacije, napisat ćemo brojeve, prije nego što im kažemo da dodaju znak ‘plus’ i te brojeve saberu„.

Singapur je do 1980. uozio užđbenike matematike iz celog sveta. Kada su shvatili da ne dobijaju željene rezultate, napravili su sopstveni plan i udžbenike gde su se fokusirali na osnovne stvari. Njihov cilj je bio smanjenje obima nastavnog gradiva ali sa ciljem da se ono što se obrađuje savlada veoma temeljno. Svakoj od tema pristupali se kroz tri različite faze:

1.      konkretno,

2.      slikovno,

3.      apstraktno.

 

U prvom koraku –konkretno – učenici uče uz pomoć ruku, konkrenih objekata, kocki, spajalica…

U drugom koraku vrše slikovno predstavljanje matematičkih pojmova.

U trećem koraku rešavaju matematički problem uz pomoć brojeva i simbola.

Znači, singapurska matematika se usredsredila na rešavnje problema heurističkim metodama, praktikujući ih do savršenstva, što je dalo svetski očigledne rezultate…Na malom broju nastavnih oblasti, pre svega na bazičnoj matematičkoj pismenosti oni su izgradili concept uspešnosti. Posle očiglednih uspešnih rezultata, singapursko tržište su preplavili edukativni sadržaji iz matematike koji su se bazirali na primarnoj matematici. Njihov cilj je bio da učenici od vrtića do šestog razreda nauče osnovne računske operacije i  rešavanje problema putem njih.

Bili su prvi na svetu (TIMSS) 1995, 1999, 2003, a  na  PISA testiranju 2009. i 2012. drugi i to posle Šangaja tj. Kine. 2005. godine Ameriki institut za istraživanje donosi odluku da se udžbenici iz Singapura mogu koristiti u nastavi matematike. Okruzi koji su ih koristili uočili su znatno poboljšanje nivoa znanja učenika tj. njihovih matematičkih performansi. Potom udžbenike iz Singapura počinju da koriste Kanada, Izrael, Velika Britanija…

Osnovu singapurske matematike čini aritmetika i to počev od sabiranja u tri osnovna koraka koja su bazirali na radu američkog psihologa Jerome Bruner. Bruner je 1960. Otkrio da ljudi uče u tri faze

          rukovaanje stvarnim objektima,

          prelazak na slike pa zatim prelazak na

          simbole.

 

U prvom koraku objekti iz realnog sveta se moraju dovesti u red /na osnovu zadatka/.Tako se uče osnovne računske operacije, fizičkim dodavanjem u red  ili oduzimanjem iz svakog reda.  Učenici zatim prelaze na drugi  korak ili crtanje dijagrama što nazivaju –bar model-. Njime predstavljaju specifične količine objekata. Npr. kraća traka će predtavljati 5 kocki a duža 10. Zamišljajući razliku između dva bara učenici uče da rešavaju problem tako

 Što će jedan  bar dodati drugom i doći do rešenja, što je u ovom slučalu 15. Oni mogu da koriste ovaj metod da reše i druge matematičke probleme  koji uključuju oduzimanje, množenje i deljenje. Bar modelovanje se smatra efikasnijom metodom od pristupa koji se do tada primenjivao a to je –pogodi i proveri-, tj. uptavo ono što mi danas koristimo u našim školama.  Kada učenici nauče da koriste i primenjuju bar model, tek onda mogu da pređu na treći korak, rešavanje problema na apstraktan način koristeći brojeve i simbole. ZNAČI, UČENICI BAR MODELOVANJEM REŠAVAJU PROBLEM REČI U ARITMETICI. Bar modeli se mogu napraviti u više oblika kao što su cello, deo ili poređenje dva bar modela. To znači da učenik može da crta  traku koja će predstavljati celo , pa je podeliti na manje ili veće, što predstavlja deo.

ZADATAK SA SABIRANJEM: Ako Džon ima 70 jabuka a Džejn 30, koliko jabuka imaju zajedno?

REŠENJE: Zadatak se može rešiti crtanjem jedne trake i deljenjem na dva dela, sa dužim delom koji predstavlja 70 i kraćim delom koji predstavlja 30. Ili učenici crtaju dva dela, jedan od 70 i drugi od 30. Njihovim spajanjem izgrade celu traku koja iznosi 100 i tako dobijaju rešenje zadatka.

Nasuprot tome učenik može da koristi celo kao model za rešavanje problema tako što će od trake koja predstavlja 100 oduzimanjem 70 dobiti rešenje 30.

Inače, bar model se može koristiti kao model za poređenje dve trake nejednakih dužina, a taj se model može kasnije koristiti  za rešavanje problema sa oduzimanjem.

ZADATAK SA ODUZIMANJEM: Džon mora da hoda do kuće 100km. Do sada je prešao 70km. Koliko km mu je ostalo da stigne do kuće?

REŠENJE: Koristeći model –poređenje- učenik će nacrtati jednu traku koja predstavlja 100 I jedan karći bar da predstavlja 70. Poređenjem ova dva bara, učenici mogu da reše razliku između ova dva broja, koja je u ovom slučaju 30km. Zadatak se može rešiti  i korišnjem modela celo i deo, tj. oduzimanjem.

  

ZADATAK SA MNOŽENJEM: Koliko bi dolara Džejn imala  za 4 nedelje ako nedeljno uštedi 30 dolara?

REŠENJE: Učenik može da reši ovaj zadatak crtajući jednu traku koja predstavlja nepoznati odgovor i podeliti je na 4 jednaka dela gde svaki deo predstavlja 30 dolara. Crtanjem problema učenik vrši vizuelizaciju problema kao 4 jednaka dela koji čine traku od 120.

Description: File:Whole-part model multiplication.jpg

 

 

Filozofija singapurske matematike

 

Singapurska matematika je u osnovi matematički program koji se fokusira na smislu broja i dubokom razumevanju mesne vrednosti. Đaci uče strategije mentalne matematike i model crteža da reše problem reči iz zadatog problema. U suštini, deca uče tako jer oni razumeju kako. Problem učenja se oslanja na sebe učeći u koracima pre prelaska na sledeći cilj u matematici. Tako učenici ovladavaju ciljeve a zatim ih nadograđuju u sledećim razredima.

Njihov centralni problem u učenju matematike je rešavanje problema. To uključuje nalaženje i primenu matematičkih koncepata u širokom spektru situacija, uključujući one koje nisu rutinske, otvorene i nastale iz realnih problema. Razvoj sposobnosti za rešavanje matematičkog problema zavisi od pet međusobno povezanih komponenti, odnosno kapacitea, veština, stavova i procesa u metakogniciji. To definiše pet koraka koji se moraju savladati da bi se problem uspešno rešio.

1.      ČITANJE ZADATKA,

2.      RAZUMEVANJE ONOG ŠTO JE PROČITANO,

3.      PRETVARANJE REČI U MATEMATIČKU STRATEGIJU,

4.      PRIMENA MATEMATIČKOG POSTUPKA, /sadrži  tri koraka koja su predhodno navedena/

5.      PISANJE ODGOVORA…preko50% grešaka javlja se u prva tri koraka, znači, pre nego što se počne sa rešavanjem problema.

 

 

Pedagoški pristup

 

 

Osnova u pedagoškom pristupu u singapurskoj matematici je model crteža. Prema njihovom priručniku za nastavnike matematike u osnovnim školama ovakav pristup rešavanju zadataka putem crtanja je koristan iz više razloga:

-pomaže da učenik zamisli situacije,

-stvara konkretne slike sa apstraktnim situacijama,

-zadovoljava učenje učenika kroz ono što vide i ono što rade,

-pretvara reči u prepoznatljive slike za mlade umove

Suština ovoga je da učenici postanu vešti u prevaranju apstraktnih problema u konkretne slike koje se lako prevode u matematičke postupke prilikom rešavanja. Piktoralni modeli su važan korak između srednjeg i teškog čitanja problema i  prelaska na potrebne korake da se problem reši.

Ovo je konceptualni a ne algoritamski model, model koji se ne uči napamet, model koji je zabavan za učenje i zabavan kada se nauči, zasnovan je na razumevanju a ne na pamćenju.

A GDE SMO MI TU…

O ovome možete pročitati srodni članak  na mom blogu

http://suzanamiljkovic.wordpress.com/2013/12/08/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2%D0%B0-%D1%83%D1%81%D0%BC%D0%B5%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B0-%D0%BD%D0%B0-%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%BC%D0%B8%D1%88%D1%99%D0%B0%D1%9A%D0%B5/

Korišćeni izvori :

Avaz

http://ba.voanews.com/content/singapurska-matematika-za-amerike-uenike-99804134/1178586.html

http://www.ucenjeengleskogjezika.com/blog.html/2010/10/12/singapur-i-skolovanje/

http://en.wikipedia.org/wiki/Singapore_math

http://www.teachingblogaddict.com/2012/04/teacher-feature-3-teacher-chicks-and.html

Video tutorijal za rešavanje zadataka

Addition Model Drawing

 

 

 

                                                                   Suzana Miljković

  A GDE SMO MI TU

Učenici

Стандарди постигнућа у делу општеобразовних предмета за крај средње школе

1560427_280115982140562_1233893648_n

Национални просветни савет усвојио je Опште стандарде постигнућа за крај општег средњег образовања и васпитања и средњег стручног образовања и васпитања у делу општеобразовних предмета.

BIOLOGIJA

FIZIKA

GEOGRAFIJA

HEMIJA

ISTORIJA

MATEMATIKA

MEDJUPREDMETNE KOMPETENCIJE

SRPSKI JEZIK I KNJIZEVNOST

STRANI JEZIK

Blogovi kolega

Jednostavne i zabavne geografske online igrice…

 

Geography-online-games

Map Race, pokazuje izgled gradova iz vazduha a vaš zadatak je da izaberete koji je to grad. Možete da izaberete režim višestrukok izbora ili teži mod. Ona se može igrati u grupi. Hvala Google Maps Mania za ovaj predlog.

Scribble States je zabavna igra. Igrači moraju da „povežu tačke“ sa virtuelnom olovkom, a zatim moraju da odgovore na pitanje višestrukog izbora o kojim državama se radi. Igra je vremenski ograničena i odnosi se na države SAD :).

The Traveler IQ Challenge je relativno zahtevna igra. Najviše zbog ograničenog vremena i dosta sitne projekcije karte na kojoj trebate da obeležavate geografske objekte, uglavnom gradove, istorijski važna mesta, bitke itd. Mešutim to je i zabavna igra jer u isto vreme dobijate informaciju o razdaljini geografskog objekta i njegovog tačnog položaja.

Placespotting, pokazujete mesto na mapi a dobijate niz zagonetki koje traba da vam pomognu da utvrdite o kom se tačno položaju na mapi radi.

Map Battle je veoma lak alat za korišćenje i kreiranje različitih igara na mreži.

GeoGuessr pokazuje fotografije sa Google Street View po celom svetu a vaš zadatak je da pogodite iz kog dela je određena fotka a onda vam se pokaže i tačna lokacija. Poene dobijate na osnovu toga koliko je tačna ili blizu bila vaša pretpostavka.

Koncept svih igara je dosta sličan ali GeoGuessr je posebno dobro dizajniran. Ukoliko bi se igrala za vreme časa, projektovana preko laptopa, može da bude i korisna u identifikovanju različitih geografskih pojmova, objekata, u njihovoj orjentaciji i prepoznavanju.

Sheppard Software je često posećeno mesto ljubitelja jednostavnih geografskih igara i to kada je potrebno zaposliti mozak ali ne previše :) Oni imaju dosta veoma jednostavnih ali zanimljivih igrica:  Mission Map Quest game-rešavanje misije po svetu, Terra Clues-sakupljanje trofeja, Pursued-bežite od kidnapera i na taj način učite o gradovima kroz koje bežite, istražujete oblasti preko Google Street Views preko oznaka koje su vam date.

Ove online igrice svakako ne mogu da pariraju velikim i moćnim strategijama, uzbudljivim pucačinama ili mračnim magijskim igricama ali su veoma zabavne i opuštajuće :).

Izvor: http://www.egeografija.org/?p=2162

Blogovi kolega

Kako treba da izgleda plan i program škole XXI veka

 

71400_271240466361447_1656028252_n

 

Plan i program škole 21. veka moraće da podrži aktivno, autentično i angažovano učenje, oslanjajući se na tehnološke inovacije koje duboko utiču na naš svakodnevni život.

Predavači često misle o planu i programu kao ograničenom na akademske ciljeve u okviru sadržajne oblasti, odnosno knjige i materijale za učenje. Kako tvrdi Ronald Dol plan i program je ukupna svrsihodna aktivnost koja se odigrava unutar učionice. Radi se o procesu, kako Dol kaže, po kojem učenici stiču znanja i razumevanje, razvijaju veštine i menjaju stavove, preference i vrednosti pod pokroviteljstvom škole.

Postoji 6 ključnih karakteristika za plan i program 21. veka:

  •     Insistira na saradnji i zajednici
  •     Bazira se na autentičnosti i relevantnosti
  •     Podstiče alatke, resurse i medotologiju iz realnog sveta
  •     Koristi brojne strategije učenja
  •     Nudi bogat sadržaj uz kontekst 21. veka
  •     Povezuje školu sa spoljnim svetom.


Timski duh
Uspešni radnik 21. veka neće imati samo individualna znanja i veštine, već će umeti da sarađuje i radi sa drugima. Škola budućnosti će upravo insistirati na radu u timovima i malim grupama. Rezultati brojnih studija ukazuju da zajedničko učenje produktivnije od individualnog.

Saradnja u grupi se bazira na:

  • Pozitivnoj međuzavisnosti – članovima tima je jasno da mogu uspeti samo ako rade zajedno.
  • Uzajamnom ohrabrivanju – pre nego da se takmiče, saradnici se podržavaju, pomažu jedni drugima i upućuju konstruktivne kritike.
  • Ličnoj odgovornosti –  iako je uspeh kolektivan, svaki učenik je lično odgovoran za deo posla koji on obavlja
  • Razvoju interpersonalnih veština – tokom rada, saradnici se uče raznim ulogama i komunikaciji u okviru malih grupa
  • Međusobnom ocenjivanju – članovi tima evaluiraju svoj doprinos i doprinos saradnika.


Učenik koji se pita o smislu gradiva
Učenici će biti motivisani za rad ukoliko su aktivno uključeni u zadatke koji imaju značenje i značaj. Umesto da samo vežbaju, njima su neophodni zadaci koji će imati vrednost i publiku van škole. Noel Entvistl insistira na tzv. stilu potpunog ili strateškog učenja, koje se bazira na povezanosti znanja. Umesto da samo dobiju ocenu, učenici se ohrabruju da sami potraže smisao usvojenog znanja za njih Potpuno učenje je tako potpuno podučavanje za realne izazove koji ih očekuju nakon završenog obrazovanja.

Znanje koje je nekoga tiče
Alatke i metodologije koje se koriste u obrazovanju moraju da budu autentične, iz stvarnog sveta. Zato je neophodno da i profesori uče, pre svega da li sadržaj koji oni prenose učenicima ima primenu u realnom životu.

Novi aduti u rukavu
Najbolji profesori su oni koji primenjuju brojne strategije u učenju, u zavisnosti od sadržaja koji preedaju. Istraživanja su pokazala da su učenici kod profesora koji koriste simulaciju bili uspešniji od učenika onih profesora koji nisu upoznati sa tehnologijom.

Dubina, a ne širina
Svet u 21. veku je složen, slojevit i protivurečan; učenici moraju da ovladaju bogatim sadržajima da bi mogli da razumeju takav svet i da u njemu deluju. Zato je neophodno učenicima dodeljivati multidisciplinarne zadatke, za čije rešavanje su neophodne efikasne veštine i fleksibilno znanje, koje se može primeniti u različitim situacijama. Vrhunski cilj je da učenici osveste vlastiti proces učenja, tj razviju metakogniciju.

Postoji svet van učionice
Srednja škola 21. veka je otvorena prema spoljašnjem svetu i sa njim u vezi. Kada učenici uvide da ono što oni rade ima veće efekte od prostog osvajanja ocene, biće više motivisani i ohrabreni za rad.

Inspirisano projektom ACOT2 (Apple Classrooms of Tomorrow – Today).

 

Izvor: http://www.valentinkuleto.com/2012/04/kako-treba-da-izgleda-plan-i-program-skole-21-veka/